Ogledala lažu

Svetlucavi trzaj, udari opet.
Lice bledo, a crnina izbija
Iz tupog pogleda,
Postupci čisti,
A namere su plakale.
Kao okovi dodiri,
Na daljinu samo,
Strani sad, strani uvek,
Bliski u nadanju.

Po svom obrisu,
U svojoj praznini,
Priznaj i zaželi,
Komadić sunca uveli,
Odaj svest starini,
Tu si samo ti.

Plivaj u vremenu,
Kao i ja,
Tonem u prošlosti,
Kao i ti.
A koliko je suvo,
Sada, početno…

A sve ih zamišljam
kao i sebe sto vidim…
U raskošnim crtama obmana.

Jednom,
Reka je tu proticala,
Jednom,
Reka je odnela sve,
Jednom,
Kao da je reka bila,
U toj bestragiji jave.

Ljupkost je samo jedan pokret,
Samo jedan dodir,
Samo jedna maska.
Pokloni se vernoj skitnici.

Osmeh,
Uvek Tako, da je lažno.
Dok gledaš u mene,
Izgubljeni smo.
Ti,
I ja kao apstrakcija u ogledalu.

Sećaš se one grozničave misli,
Koju kriješ od drugih,
Nalik rođenju s pogrešnim datumom?
Nežne oči iz odraza te varaju,
Izraz kajanja je ironija,
Tada su lebdeli iznad groba
Svi oni iz pozadine.
Ne, ne sećaš se,
Jer jednom se ne vraća,
I dvaput se ne prašta.

A ta gorka misao monstruma,
To si ti.

Sakrij me, ponizi me u bojama,
Ovaj uzdah je jedini,
I kao da grebe, da guli… Ne…
Lagano klizi i spušta brzo… I…
Čini se jasno, čini se bez otrova…
Ili se kotrlja… neravnomerno, bolno…

Udari jače. Polomi ogledalo.