Moje su pesme najava pobede

Ova knjiga, koja mi toliko znači, ne bi nastala bez svih onih koji su me hrabrili i davali podršku da istrajem. Zato, danas, s mojih šesnaest godina, s optimizmom i smelošću, pozivam one koji možda misle da ne mogu, ne znaju ili ne smeju, da slobodno kroče u svet umetnosti. Jer, kad vole, onda i znaju, i onda sebi i drugima otvaraju ta velika, teška vrata kroz koja bi mnogi voleli da prođu. Svi zajedno stvaramo i poklanjamo jedan svet koji je zapravo oduvek tu, samo smo zaboravili kako da ga doživimo na pravi način.

Istina je da mi nikada nije lako kad se prisećam kako je kad sa devet godina i previše entuzijazma moraš da prihvatiš da ćeš se celog života boriti za nešto nedostižno i da je bolje da odbaciš bilo kakve planove, jer će polako, ali sigurno, vremenom, sve izmaći kontroli. I kada u toj dobi, koju nazivaju bezbrižnom, pokušavaš da smanjiš jačinu reči -neizlečivo. I boli me uvek kada se setim svoje naivnosti kao dvanaestogodišnjakinje dok lagano uviđam da sam sve to posmatrala olako, nesmotreno i detinjasto, jer bolest više nije tako spora. Sećam se svoje paranoje u trinaestoj i kako je to bilo pisati pesme u suzama. I svoje crne strepnje, jednostavne i jezive kao što je Emil Sioran rekao: “Strepnja je svest o strahu, drugostepeni strah. Strah koji razmišlja o sebi”.

Ovim pesmama govorim kako je to biti izmanipulisan sopstvenom podsvešću i plašiti se svoje nedužnosti. Ali one ne mogu da pruže nadu ili bilo kakve odgovore. One su samo podsetnik svima onima koji su nekad bili zarobljenici sličnih osećanja, i najava pobede, jer ja još nisam završila.

Hvala svima vama koji srcem prepozanjete svet tuge, ljubavi i osmeha, i po meri svih srca činite da tuga nestane, da ostane samo ljubav. Hvala vam što ste mi još jednom pokazali da ništa nije nemoguće: ostvaren je jedan od moja dva sna – knjiga koja priča o mojoj bolesti i meni.

Reč autora
Pod svetlom istine, 2011.

Svima koji me nisu popreko pogledali…
Ana Ilić