Vera u život i zahvalnost plemenitim ljudima
Veliki borac, vrstan poeta, a duša joj je puna čemera jer bolest napreduje. Ima Fridrajhovu ataksiju, retku genetsku bolest za koju ne postoje poznate metode lečenja
U oku tuga, u duši nemir i čemer, telo ophrvano teškom i retkom bolesšću, ali ona ne gubi nadu, ne posustaje. Piše pesme, veruje u plemenite ljude koji mogu da joj pomognu. Veruje u nečiju dobrotu.
Ana Ilić joj je ime. Naočita, prelepa 18-godišnja devojka iz Vladičinog Hana. Tamo, na jugu Srbije. U jednoj maloj, pitoresknoj, ali retko pominjanoj varošici. Plamenitog je srca. Iz njene duše izvire čestitost. Srdačna devojka, ali teško bolesna. Lekari su odavno rekli: ima Fridrajhovu ataksiju. Retku genetsku bolest za koju ne postoje poznate metode lečenja.
Nisam završila… Uvek ću da se borim, uvek ću da pišem i uvek ću da budem tu – svima poručuje.
Kaže to sa dubokim uzdahom, sa suzom u krajičku oka. Kanula bi ta suza iz njenog oka, ali joj ona ne da. Ponosna je, a teško bolesna. Ne želi da plače. Nije od onih koja vapi da im se što pre i što više pomogne. A, pomoć joj je i te kako potrebna. Lekovi u inostranstvu preskupi. Mineralna i lekovita voda banje Gornja Trepča, kod Čačka joj pomaže. Da bi tamo češće boravila, godišnje joj je potrebno 3000 evra.
Uvek ima nade
Više od devet godina se Ana odupire ovoj opakoj bolesti. Ne tako davno je sama odlazila u školu, a danas je u invalidskim kolicima. Sada je maturant. Hoće u Niš na studije. Hoće da pobedi nevolje, da se suprotstavi toj podmukloj bolesti. Grdne muke i nevolje preživljava, ali ne posustaje. Muke je čekaju i kao studenta. Jer, oni koji imaju retke bolesti nailaze na silne prepreke. Uzalud što su uporni, talentovani, spremni na nova znanja…
Ona je neviđeni borac, čudo od devojke – iskreno, ali tužno kaže njen otac Goran. – Ana kao da prkosi bolesti. Ali to nije dovoljno. Potrebna joj je pomoć. Supruga i ja činimo sve što možemo jer smo oboje ostali bez posla. Da nevolja bude veća, živimo na drugom spratu u zgradi bez lifta.
Ne vole Ilići da nabrajaju sve ono što ih tišti zbog Ane.Nisu oni takvi. Skromna su porodica. Ni sanjali nisu da će njihovo čedo, njihova mezimica oboleti. I da toj bolesti za sad nema leka.
Čini mi se da sam pronašla svoj put – optimista je Ana. Uz pomoć plemenitih ljudi krajem 2011. godine izdala sam prvu zbirku pesama „Pod svetlom istine“. Vidim da ljudi vole moje stihove. Pesme su mi prevođene na engleski, poljski i na mnoge druge jezike.
Svoje misli i svoje želje, svoja nadanja i svoja odviše skromna htenja Ana oblikuje u tekstove i stihove. Iz svake njene pesme izviru spoznaja i svetlost istine. Zato je s lakoćom objavila i novu zbirku pesama „One zvezdane oči“
Mičimo se u svakom pogledu, ali nam je valjda tako zapisano. Tako je sudbina htela – primećuju Ilići. – Ne damo da naša ćerka bude izopštena od ljudi. Na rukama je nosimo od ulaza u zgradu do stana. Nikad nismo pomislili da nam je to teret. Samo neka ona živi, makar i tako bolesna.
Teško do lekova
Muče se Ilići oko svega, a čini se najviše oko lekova za svoju mezimicu. Preskupi su i lečenje i lekovi. Neki od lekova proizvode se u Italiji pod nazivom „Mnesis“, ali je to za ovu porodicu previše novca.
Jedino „ispod ruke“ možemo da nabavimo ovu vrstu lekova, jer od Agencije za lekove ne postoji odobrenje za njihov uvoz – podseća Goran Ili. – Nemamo, prema našim propisima, ni prava na besplatno Anino lečenje u banji. Uskraćena su nam i neka medicinsko-tehnička pomagala.
I, tu Goran prestaje da govori o svim preprekama i tegobama koje ih prate zbog ćerkine bolesti.
Hajde da pričamo o njenim pesmama, o tome kako joj pišu ljudi iz celog sveta, jer im se dopadaju njeni stihovi – ote mu se uz dubok uzdah. – Njena knjiga „Pod svetlom istine“ pronašla je put do talaca od Australije do Kanade.
Mnoga priznanja je Ana dobila za svoje stihove koji su predstavljani u Beogradu, Vranju, Nišu, u njenom Vladičinom Hanu, u Americi, Kanadi.
Ne priča Ana o svojoj bolesti, ali je i ne krije. Ume, kažu lekari, bolest da napreduje. Već ju je prikovala za invalidska kolica. Kad se pomenu njeni stihovi, kad se pomenu oči pune sreće, pune zvezda, ona se osmehne. Osmeh je to s grčom, s bolom. Ali, osmeh nade jedne prelepe, pametne devojke. Pre svega, vrsnog pesnika.
Lekovi mogu da uspore bolest, i to je naša najveća nada, naša slamka za koju se hvatamo samo da nam Ana traje. Da piše stihove koje hiljade ljudi s radošću čita – kaže Goran Ilić.
Novi stih i novi osmeh. I, nova nada, i još veće volja za životom. Upamtite te oči i to ime: Ana Ilić. Bolesna devojka iz varošice po imenu Vladičin Han.
Njen vapaj nećete čuti. Ni njene molbe da joj se pomogne kako bi se oduprla podmukloj bolesti.
Ali njena duša veruje u dobre i plemenite ljude…
Miroslav Stefanović
Novosti Plus
4. jul 2014.