Principi pravde po Rolsu
Rols je napisao jedno od najuticajnijih dela dvadesetog veka iz oblasti političke filozofije, Teoriju pravde. Prema njegovom mišljenju, pravda se tiče samo društvenog uređenja. Svako, kad je pravedan, jeste pravedan kao član društva, a dobro jedinke u vidu njenog zadovoljstva se i tiče samo jedinke i njenog ličnog odlučivanja. Nije u domenu pravde da čini nekog, ili nečiji život, dobrim. Vlast ne treba da odlučuje o pojedinačnim životima, van domena pravednosti.
Pravednost se, dakle, tiče društva i pojedinca u društvu, tiče se međusobne saradnje pojedinaca koji čine društvo. Kakva je to pravda u društvu na koju se niko ne bi mogao požaliti jer je svačiji interes zadovoljen (u najvećoj meri koja se tiče društvenog uređenja)? Rols ovo razume kao pitanje distribuitivne pravde, jednakosti i procedura raspodela, te je njegova teorija teorija proceduralne pravde. Kakvi su njeni temelji i koja je njena principijalnost je suština njegove filozofije, jer prema njemu je pojam pravde određen ulogom njenih principa u pripisivanju prava i dužnosti i definisanju odgovarajuće raspodele društvenih koristi.
Da bi se došlo do pravednog društva (onoga sa pravednom raspodelom), mora da se krene time što se određuje ko je taj ko bira principe takvog društva i kakve su njegove okolnosti. Onda može da se vidi kakvi principi bi se time ustanovili. Zatim je bitno razmotriti tumačenja tih principa da bi bilo sigurno za koje Rols smatra da vodi do pravedne procedure.
Uslovi pravičnosti
Rols pravdu koja uživa potpunu saglasnost naziva: pravda kao nepristrasnost (fairness). Načela pravde treba da biraju oni koji su uzajamno nezainteresovani. To znači da su oni nezainteresovani za pojedince i interes pojedinaca. Nezainteresovani su jer se nalaze u takvom položaju koji Rols zove prvobitnim položajem.
Nepristrasnost se postiže tako što niko ne zna svoj budući položaj, tj. niko nema konkretan interes u odluci koju donosi. Nema konkretnih interesa, ali ima onih bazičnih interesa, jer je, prema Rolsu, prvobitni položaj jednak prirodnom stanju iz tradicionalnih društvenih ugovora, samo što se on ne uzima kao istorijsko stanje stvari nego kao hipotetična situacija. Dakle, onaj koji sklapa ugovor ima nagone za samoodržanjem, odbranom itd., ali osim toga nema težnji kakve bi imao čovek u realnom svetu i u stvarnom položaju, jer se nalazi pod velom neznanja. Da bi se postigla nepristrasnost tako što niko nije u boljem ili lošijem požajju prilikom izbora principa, on ne zna svoj društveni status, ni finansijsko stanje, niti svoj deo u raspodeli prirodnih sklonosti, snage, talenata itd., a ni sopstvena shvatanja dobra i svoje osobine, i stoga, svako će, vođen samo racionalnošću, odabrati slične principe, jer ako se bude našao u najgorem mogućem stanju kad ne bude pod velom neznanja, želeće da ono bude što je moguće lakše da bi ispunio svoje sopstvene osnovne interese koji se ne odnose na konkretno stanje. Ovo znači model konsenzusa, po kome je moguće da stranke koje postižu saglasnost mogu jedna drugu u potpunosti da zamene, jer imaju sasvim iste interese (s obzirom na njihovo znanje o svetu i o sebi samima). Ako bi neko pod velom neznanja izabrao principe koji su najbovoljniji za njega, onda bi tako izabrala svaka druga racionalna osoba.
Ipak, ljudi nisu robovi svog htenja, ljudi su obdareni osećajem za pravdu, oni su autonomne osobe. Rols je razvio kontraktualizam kroz kantovsko shvatanje morala, i, jedno od glavnih odlika Kantove etike je da je autonomija sloboda. Tako Rols veruje u jednako pravo slobode izbora kod svih racionalnih ljudi. Nijedno društveno uređenje nije pravedno ako se u njemu prema svim pojedincima ne postupa kao prema jednakima u ovom smislu. [da je svako autonoman i, stoga, slobodan] Ugovornost pruža jednako tretiranje svake strane koja sklapa ugovor jer svaka strana ima podjednako pravo veta.
Rols tvrdi da bi osobe u prvobitnom položaju izabrale dva principa: prvi zahteva jednakost u propisivanju posebnih prava i dužnosti, dok drugi drži da su društvene, i ekonomske nejednakosti, na primer nejednakost u pogledu bogatstva i vlasti, pravedne samo ako imaju za posledicu poravnavajuće dobiti za svakoga, a posebno za one članove društva koji su u najnepovoljnijem položaju. Tako niko nije sredstvo za uvećanje opšte koristi, nego se svako računa jednako. Kao što je rečeno, čovek je jedinstvena ličnost i treba da tretira se tako, kao pojedinac. Kad bi se računalo samo stanje stvari jednog društva kao kriterijum pravednosti, kršenje slobode manjeg broja ljudi bi bilo opravdano zadovoljstvom većeg broja ljudi.
Neka shvatanja pravde su razložnija od drugih. Shvatanje pravde treba rangirati prema njihove prihvatlivosti od strane osoba u prvobitnom položaju. To povezuje teoriju pravde s teorijom racionalnog izbora. Tako je razložno prihvatiti da su nepravedne sve nejednakosti koje su nezaslužene, a pod tim se misli na društveni i ekonomski kapital stečen rođenjem u određenoj porodici, čak i prirodne nejednakosti u pogledu obdarenosti i talenta, ili nekoj nesposobnosti. Nezaslužene nejednakosti ne trebaju uticati na zakonsko određenje. Sve karakteristike pojedinca ostaju sa druge strane vela neznanja i one su irelevantne sa stanovišta pravde. Time se postiže nepristrasnost stranke i jednako uzimanje u obzir svih.
Možemo proveriti i da li principi kojii bi bili izabrani odgovaraju našim promišljenim ubeđenjima o pravdi ili ih proširuju na neki prihvatljivi način. Odnosno, za to treba poći od oba kraja, što bi značilo da uzmemo neka čvrsta i sigurna uverenje i testiramo ih na izabranim principima koji proizilaze iz opisanih uslova. Onda vidimo da li se ta uverenja poklapaju s principima, i ako ne, imamo izbor da menjamo uverenja ili da menjamo uslove skplapanja ugovora. Nema strogog pravila po kome bi izabrali, jednostavno bi razložnim razmišljanjem, krećući se napred-nazad, prilagođivali i svoje stavove i menjali uslove sklapanja ugovora. Rols to zove ravnotežom koja se postiže rasuđivanjem.
Treba imati na umu da je ipak Rolsova teorija pravde kao nepristrasnost ugovorna teorija, gde je ugovor apstraktni pojam, odnosno, saglasnost sa ugovorom ne znači stupanje u određeno društvo, već prihvatanje određenih moralnih principa. Ovi principi koje odredimo pri uslovima prvobitnog položaja su opravdani jer su izabrani u navedenim uslovima, a uslovi utelovljeni u opis prvobitnog položaja predstavljaju one uslove koje mi u stvari prihvatamo. Ako ih ne prihvatamo, filozofskim rasuđivanjem bi i bili ubeđeni da ih prihvatimo. Pošto je prvobitni položaj hipotetičan, a takav da bismo ga prihvatili, on treba da pomogne da izvedemo posledice iz takvog položaja, a ne da se zaista nađemo u tom položaju.
Prvobitni položaj je, s druge strane intuitivna zamisao, a intuitivno gledano, postoji nesvodivi skup prvih principa, koje treba uzajamno proceniti, postavljajući sebi pitanje: koja je ravnoteža, po našem promišljenom sudu, najpravednija. Međutim, tako nemamo jedinstveni kriterijum i standard za određivanje značaja stavova. Što se pravednosti tiče, mogu da postoje razne grupe propisa koje pokrivaju neku oblast, ali da bi se odredila pravednost tih propisa, mora se imati neki kriterijum vrednovanja. To možemo da uradimo u odnosu na ciljeve društvene politike, onda kako vrednujmo pravila u jednoj grupi propisa je slično vrednovanju takvih pravila u drugoj grupi propisa. Viši politički ciljevi se i dalje odmeravaju intuitivno, i zato ima toliko različitih političkih uverenja sa potpuno različitim državnim uređenjima.
Filozofski principi shvatanja treba da uravnoteže ove političke ciljeve. Za prikaz toga, Rols uzima primer shvatanja zasnovanom na dihotomiji agregatno-distribuitivno. Ono ima dva principa – da društvo treba da proizvede što je moguće više zadovoljstva, i da to zadovoljstvo jednako rasporedi. Oba principa poseduju uslove pod jednakim okolnostma. Prvi princip služi kao standard efikasnosti, a drugi kao standard pravde, ali je ovo intuicionističko shvatanje, tako da nema pravila o prioritetu pravila, pa ih je potrebno međusobno uravnotežiti. To može da znači i preterano opadanje jednakosti koje se nadoknađuje obrnuto proporconalnim povećanjem zadovoljstva. Takođe, različiti ljudi će drugačijem principu da daju superiornost. Intuicioniste se nadaju da, ukoliko su ljudi nepristrasni, oni će odmeravati odnos između ova dva principa na sličan način. Oni veruju da ne postoje konstruktivni moralni kriterijumi, čak iako smo u davanju značaja vođeni time (a da toga nismo ni svesni) da ostvarimo neke ciljeve, intuicinista kaže da postoji pluralitet moralnih pravila do kojeg se intuicijom mora doći, a kako ćemo da ih uravnotežimo zavisi od osobe.
Ovo je moguće osporiti jedino ako se istakne da ima prihvatljivih i prepoznatljivih etičkih kriterijuma vrednovanja, kao što su deontološko i teleološko. Zapravo, intuicionističke teorije mogu biti i deontološke i teleološke, mogu da odlučuju o ispravnosti dela i na osnovu delanja i na osnovu posledice. Sva se etička gledišta donekle zasnivaju na intuiciji. I tako nam intuicizam postavlja problem u sistematičnom prikazu pravde. Sistematičnost nam je otrebna jer je intuicionizam samo polovina koncepcije, pripisivanje vrednosti je esencijalni deo koji se ne sme izostaviti. Bez toga bi ljudi dolazili do isuviše različitog shvatanja pravde. Intuicija je ograničena u Rolsovoj teoriji o pravdi kao nepristrasnosti već u prvobitnom položaju. Osobe u prvoditnom položaju su racionalne, ne mogu se voditi intuicijom, jer bi u njihovom stvarnom položaju u društvu verovatno imali drugačiju intuiciju.
Pošto u Rolsovoj teorij pravde kao nepristrasnosti principi nisu birani kao samoočevidni nego imaju svoje razloge, možemo u tim razlozima da se usmerimo kako dovesti ravnotežu među njima. Odnosno, to je jedna mogućnost da se iz samih razloga za biranje principa uvidi prioritet, a druga mogućnost je da pronađemo principe koji će biti leksikografski poređani. To je red principa koji zahteva da se prvi princip zadovolji pre drugog, drugi pre trećeg, itd. Oni koji su ranije u poretku imaju apsolutnu težinu. Ovakvo uređivanje principa pravde daje pribižno rešenje problema prioriteta, jer ovde nije zadatak da se potpuno ukloni oslanjanje na intuitivne sudove, nego samo da se smanji.
Principi pravde
Kad bi hipotetični ugovor bio sklopljen i stranke ne bile više iza vela neznanja i opet imale svoje interese koje bi težile zadovoljiti još pri sklapanju ugovora (jer su ti interesi u osnovi svakog čoveka, Rols ih zove primarnim dobrima), onda treba uvideti koji su to interesi koje će svi ljudi deliti i u skladu s kojima će se utvrditi načela pravde. Rols pretpostavlja da su u sklopu društva to interesi koji vode društvenim primarnim dobrima (moć, prigodi, prava i slobode). Sada znamo svojstva birača, njihov informativni okvir i skup dobara kojima teže, i Rols se opredeljuje za strategiju maksimina kako bi se došlo do načela pravde jer je to strategija kojoj nas vodi racionalno razmišljanje. Maksimin je strategija po kojoj izračunavamo alternativne mogućnosti ishoda naše akcije, i onda najgorem mogući ishodu maksimizujemo korist.
Tako je odredio prvu formulaciju dva principa ovako:
Prvo: svaka osoba treba da ima jednako pravo na najširu shemu jednakih osnovnih sloboda, koja je spojiva sa sličnom shemom sloboda za druge.
Drugo: društvene i ekonomske nejednakosti treba da budu uređene tako da je istovremeno (a) razumno očekivati da budu svakome od koristi i (b) da su povezani sa položajima i službama koji su otvoreni za sve.
Pvi princip obuhvata razne slobode koje određuju društvo, a neke od tih sloboda su – političke slobode, sloboda govora i udruživanja, sloboda savesti i sloboda mišljenja, sloboda ličnosti, pravo na ličnu svojinu i sloboda od samovoljnog hapšenja i hvatanja. I one moraju da budu jednake za sve. Drugi princip se odnosi na raspodelu prihoda i bogatstva i društvenog statusa i ona ne mora biti jednaka za sve, ali mora koristiti svakom, naročito onima u najgorem položaju. Prvi princip prethodi drugom, kao što je rečeno, to je leksikografski rangirano, odnosno, krešenje sloboda ne može biti opravdano ako one ne mogu da budu nadoknađene većim društvenim i ekonomskim dobrima. Takođe, unutar drugog principa uslov (a) prethodi uslovu (b). Nije dopušteno da se zanemari leksikografsko prvenstvo radi većeg zadovoljenja druog principa.
Ova dva principa počivaju na jednom opštem shvatanju pravde gde se sve vrednosti dele jednako, a ako podela nije jednaka, onda ta nejednakost koristi svima. Dakle, nepravedna je raspodela koja nije svima od koristi. Ne možemo se odreći političkih sloboda zbog ekonomske koristi, ta dobra se ne mogu zamenjivati. Hijerarhijski nisu na istom položaju.
Pravednu raspodelu treba tretirati kao stvar čiste proceduralne pravde. Pojam čiste proceduralne pravde najbolje se može shvatiti u poređenju sa savršenom i nesavršenom proceduralnom pravdom. Savršenu proceduralnu pravdu možemo ilustrovati primerom da neko seče kolač, i svako bira parče pre onoga koji seče. Da bi osigurao sebi najveće moguće parče, on seče jednako. Bitno je ovde uočiti da postoji nezavisan standard za ono što je pravedno, kao i garantovana procedura koja do njega vodi. Nesavršena proceduralna pravda se ilustruje krivičnim suđenjem. Željeni cilj je da se okrivljen proglasi krivim samo ako je počinio pretup. Ali čak i ako se sudi potpuno po pravilima, nepristrasno i ispravno, nije garantovano da će se doći do toga, može se optužiti nevin čovek ili osloboditi krivac. Čak i ako postoji nezavisni kriterijum za ispravan ishod, ne postoji procedura koja neizostavno vodi do njega.
Čista proceduralna pravda se postiže upravo suprotno, tu nema nezavisnog kriterijuma ispravnosti, ali je procedura takva da je ishod uvek ispravan ako je postupak ispravan. Prema tome, da bi se primanila čista proceduralna pravda u raspodeli, neophodno je da se uspostavi pravedni sistem ustanova. Radi postizanja čiste proceduralne pravde moraju se zanemariti relativni i promenljivi položaji pojedinaca i ispraviti uređenje strukture sa opšte tačke gledišta. Prihvatanje dva principa zahteva i saglasnost da se odbace kao nevažne za stvar socijalne pravde, većina informacija i mnoge složenosti svakodnevnog života.
22. jun 2020.
Ana Ilić
Džabaletan