Na pravom sam putu i želim da se taj put nastavi
Sreća je kad si živ. Kad imaš nadu, cilj i nije potrebno mnogo za sreću.
Imam želju da živim sama, da stvaram, da ceo život radim to što volim i da se tako i ostvarim. A ja sam na pravom putu i želim da se taj put nastavi.
„Ana Ilić se do svoje devete godine ni u čemu nije razlikovala od druge dece osim, možda, u izvanrednim rezultatima koje je postizala u prvim godinama školovanja. A onda, iznenada, uspostavljena joj je dijagnoza Fridrajhova ataksija, retka, teška i podmukla bolest za koju nema leka. Za kratko vreme postala je vezana za invalidska kolica uz niz ozbiljnih sekundarnih dijagnoza koje prate onu osnovnu: kardiomiopatija, skeletni deformiteti, zamor, mišićne slabosti, dijabetes. Ana je svojom stvaralačkom moći koju je otkrila u sebi pobedila težinu reči neizlečivo i izašla iz tame:
Bila sam u mraku, sada više nisam. I ne volim da se osvrćem na to vreme. Samo kad moram. Ja to zapišem u pesmi i zato ih ne pamtim, zato ih ne čitam, jer to je iza mene i volim što je iza mene. Ne želim da me vraćaju, ja hoću više da se smejem, neću da se sećam kako je bilo kad sam morala da napišem nešto da bi mi bilo lakše.
Šta tebi predstavlja svetlo?
Pod tim smatram otvorenost prema ljudima i prema životu. Nikada nisam bila pesimista ali sam bila mnogo zatvorena i mnogo usamljena.. Verovatno nezrela. Sada sam ja drugačija i sve je drugačije.
Šta te najviše raduje? Kako se ti raduješ?
Kada čitam, kada završim neku knjigu… meni je to radost. Ili kad slušam muziku ili dok sedim za svojim radnim stolom i pišem.. Ili kada sam u društvu.. Sitnice mogu da me obraduju..
Tebi je mnogo teže nego tvojim drugarima. Ti si toga svesna. Šta je za tebe sreća?
Sreća je kad si živ. Kada imaš nadu, cilj i nije potrebno mnogo za sreću. Nije potrebno mnogo da bi se to shvatilo ali ljudi to zanemaruju zbog brzine života
Svako ima neku želju. Jednu, dve, tri.. Imaš li ti neku želju?
Imam želju da živim sama, da stvaram, da ceo život radim to što volim i da se tako i ostvarim. A ja sam na pravom putu i želim da se taj put nastavi.
Iz svake njene pesme prezrele ne samo za njen uzrast već i za mnogo starije izviru spoznaja i svetlost istine:
*„Ja sam zadivljena istinom! Ja, koja se celog života borim za istinu, moja profesija jeste traženje i traganje za istinom, i kao pisac i kao pravnik jednostavno sam bila zatečena snagom emocija šesnaestogodišnje devojčice koja se sa nekih svojih devet godina suočila sa jako teškom i nepredvidivom bolešću i načinom kojim se ona, ustvari, bori protiv svoje bolesti. Knjiga je za mene bila jedan dobar šamar da se vratim sa razmišljanja o nekim bezveznim stvarima, nekim sitnicama, koje ništa apsolutno u životu ne znače. Kad imate šansu i kad letite, onda možete sve. Ali kada vam neko skrati krila, ko god to bio, a vi se i dalje trudite da letite, kao što to Ana čini, to je zaista za poštovanje. Knjiga nije patetična, Ana nije patetična, to je ono što nju, ustvari, izdvaja od svih nas. Ona se bori, ona ispisuje iz sebe tu istoriju svoje bolesti, o svom unutrašnjem stanju, o stanju duha i ide kroz oscilacije.. od najcrnje, do najsvetlije bele. Zaista je zadivljujuća njena borba i poruka koju ona svima nama šalje. Ona kaže da je „pala da bi mogla da ustane“! To je nešto što svakog od nas treba da natera da se zamislimo nad svim onim što radimo jer jako je teško nositi se sa svim simptomima teške i nepredvidive bolesti, neznati šta će biti sutra; ona ne iščekuje i ne očekuje, ona jednostavno, hrabro ide u susret novom danu, svakoj novoj emociji i proživljava je potpuno i potpuno na iskren način je saopštava svima ostalima. Jako je teško reći istinu nekada; ona to otvorenih ustiju i očiju i kaže i gleda i mislim da je izvrstan primer ne samo za svoje vršnjake nego i za sve nas. U životu mora čovek da se bori, za život mora da ima srce, Ana ima ogromno srce.“
*Violeta Jović, književnica iz Niša
Milena Vidojković
“Ljudi”, Belle Amie TV Niš
1. maj 2013.