Moja ispovest: „Otvori dušu, to ne boli“
Ana Ilić (16), pesnikinja iz Vladičinog Hana
Razgovor dve književnice:
Ivana Kuzmanović: Osam pesama u tvojoj zbirci nosi naslov „Crni sabat“. Zašto?
Ana Ilić: Crni sabat je satanistički obred, ima ih osam u godini, mada nisam previše upoznata s tim. U mojim pesmama taj obred predstavlja kolebanje vere, strah i misao o najgorem. To im je zajedničko, ali svaku sam pisala u različitom dobu i ima svojstvenu bol.
Ivana: U knjizi je pesma tvojoj najboljoj drugarici. Dobijaš li podršku od prijatelja?
Ana: Dobijam podršku od prijatelja, u svakom smislu. Tokom odrastanja bilo je teže, dok smo svi još uvek bili deca i upravo u tom periodu činilo mi se da me jedino Teodora prihvatila. Sada je drugačije, ali sam želela da joj na jedini način koji umem, pesmom, pokažem koliko mi je značila i koliko mi znači.
Ivana: Sa 11 godina napisala si pesme „Svoj si samo ti“ i „Beskrajan osmeh“. Reci nam nešto o stihovima: I onda sam imala sve kad drugi nisu imali ništa, i onda sam umela sve jer mi drugi nisu mogli ništa.
Ana: Sigurnost koju sam osećala u tim trenucima, a koja se kasnije žestoko poljuljala, može se nazvati dečijom naivnošću. Svaki moj fizički pad značio je i duševni pad, a nije bilo lako ustati. Ali, naivnost je objektivna i upravo su me sopstvene pesme podsetile da ja umem…
Ivana: U istom periodu napisala si pesmu „Veruj u svom srcu“. Kako je nastala?
Ana: Iz čistog inata. Bio mi je rođendan i tata mi je poklonio pesmu koja se zvala „Verujte u svom srcu“, ne sećam se autora. I onda sam ja kao „najpametnija“, ustanovila da meni ne treba niko da me uči da verujem i napisala sam pesmu pod istim naslovom, samo da bih mu dokazala da ne mora da brine, jer ja imam dovoljno vere u svom srcu.
Ivana: Zašto si se odlučila da sa svojim pesmama izađeš u javnost?
Ana: Jedna od mojih najvećih ambicija je oduvek bila da budem nekome inspiracija. Daću jedino što imam i otvoriti sebe kao knjigu, samo da bih pokazala da ne boli i da, ako ja to mogu, mogu i svi ostali koji se nekad osećaju ugroženo ili odbačeno zbog svoje retke bolesti ili bilo kakve vrste različitosti. Ako mi ne prestanemo da budemo hrabri, bićemo ohrabreni.
Ivana: Šta te, pored pisanja, još ispunjava u životu?
Ana: Volim slikarstvo, pogled na neku sliku iz doba impresionizma, neki pejzaž Alfreda Sislija ili Renoarov portret lepe devojke, ta vedrina uhvaćena u trenutku me ispunjava. I nešto što mi daje najviše energije je muzika, hevi metal. Glam metal, tačnije. Verovatno provodim više vremena surfujući internetom i slušajući muziku nego što bi trebalo i u tom pogledu se uopšte ne razlikujem od ostalih.
Ivana: Koliko ti pesme koje pišeš pomažu u teškim trenucima?
Ana: Jednom davno mi je mama rekla da ako nešto ne mogu ili ne umem da kažem, napišem to i da će mi biti lakše. Bila mi je čudna ta ideja ali ispostavilo se da sam mnogo bolja sa papirom nego sa ljudima i da mi je pisanje vrsta terapije, najefikasnija ako se ja pitam.
———————————————————————
Od svoje devete godine Ana Ili iz Vladičinog Hana nije se ni u čemu razlikovala od druge dece osim možda po vanrednim rezultatima koje je postizala u školi. Pored primetnog zamaranja, ništa nije ukazivalo na sudbinu koja joj se ubrzano približavala. Imala je nepunih deset godina kada joj je, na Dečijoj neurologiji u Beogradu, postavljena dijagnoza: Fridrajhova ataksija. Retka (Ana je tek od nekoliko obolelih u Srbiji), teška i podmukla bolest za koju nema leka. Za kratko vreme dospela je do vezanosti za invalidska kolica uz niz ozbiljnih sekundarnih dijagnoza: kardiomiopatija, skeletni deformiteti, zamor,mišićna slabost, dijabetes.
U isto vreme Ana pronalazi svoj poetski dar i svoje misli i osećanja prenosi na papir. Iz svake njene pesme, zrele ne samo za njen uzrast već i za mnogo starije od nje, izviru spoznaja i svetlost istine.
Retke bolesti, samim tim i Fridrajhova ataksija, u sistemu zdravstvene i socijalne zaštite, nsu prepoznate kao takve, pa ne postoji adekvatna podrška države obolelima i njihovim porodicama. Pošto nesreća nikad ne ide sama, oba Anina roditelja su usle tranzicije ostala bez posla, dok se lekovi za ublažavanje bolova i usporavanja razvoja Fridrajhove ataksije izražavaju trocifrenom brojkom u evrima. Kako živi na drugom spratu zgrade bez lifta, Anu otac u rukama nosi niz i uz stepenište u školu i na fizikalnu terapiju. Po definiciji bolesti, mogući su, ne i obavezni, problemi sa gutanjem, čulima vida i sluha. Intelekt ostaje netaknut, pa tako Ana osnovnu školu završava odličnim uspehom i među najboljima u generaciji. Srednje obrazovanje, i pored čestog odsustvovanja, Ana nastavla u lokalnoj Gimnaziji gde svojim radom zaslužuje učeničku stipendiju.
Na svoj rođendan, 25. Decembra, Ani se prošle godine osmehnula sreća. Poštar joj je doneo na kuću njenu prvu knjigu pesama „Pod svetlom istine“, dar Ivane Kuzmanović, književnice i Anine fejsbuk prijateljice, te grupe pisaca i donatora koje je Ivana uključila u svoju nesvakidašnju humanitarnu akciju. „Probudila sam se tog jutra, na rođendan, i dobila knjigu“, priča Ana. „To mi je ulepšalo dan i godinu celu. Sviđaju mi se reči podrške u knjizi…“
Ana u Beogradu
Promocija Anine prve zbirke pesama „Pod svetlom istine“ dogodila se 31. Januara u Laguninoj kafe knjižari „Delfi“ u Beogradu. Pred više od 150 gostiju, ne skrivajući suze, Anine stihove čitale su TV voditeljka Jelena Bačić Alimpić, glumica Milica Milša i književnica Ivana Kuzmanović, a odabrane muzičke numere na akustičnoj gitari izveo je Zoran Stojić Stojke. O knjizi je govorila književnica Svetlana Polak.
Smeštaj i hranu tokom dvodnevnog boravka Ane Ilić u Beogradu pružilo je, u saradnji sa Ona Magazinom, hotel „Le Petit Piaf“ u Skadarliji, o kome simpatična tinejdžerka kaže: „Hotel je lep i udoban, i dobra je usluga. Na lepom je mestu. Tu je dom Đure Jakšića, što se meni mnogo dopalo.“
Nakon promocije, organizovana je dobrotvorna prodaja knjiga sa cenom po meri srca, a sav prihod namenjen je Aninom lečenju. Promocija je odjeknula, pa se već narednih dana pojavio izvestan broj ljudi s predlozima za pomoć i podršku Ani, među kojima su Milica Milša, Gordana Glavonić, Mira Banjac…
Porodica Ilić iskazala je veliku zahvalnost, kao i nadu da će se problemi onih sa margine, rešavati od sada na nivou države. Baš tim ljudima, tim sa periferije života, Ana je posvetila pesmu „Suvišni cvetovi“, koja počinje stihovima: „Lakše je ako su to mali ljudi, nemih pogleda bez juče i sutra… „
———————————————————————
Ana Ilić (16) o svojoj knizi
Ova knjiga, koja mi toliko znači, ne bi nastala bez svih onih koji su me hrabrili i davali podršku da istrajem. Zato, danas, s mojih šesnaest godina, s optimizmom i smelošću, pozivam one koji možda misle da ne mogu, ne znaju ili ne smeju, da slobodno kroče u svet umetnosti. Jer, kad vole, onda i znaju, i onda sebi i drugima otvaraju ta velika, teška vrata kroz koja bi mnogi voleli daprođu. Svi zajedno stvaramo i poklanjamo jedan svet koji je zapravo oduvek tu, samo smo zaboravili kako da ga doživimo na pravi način.
Istina je da mi nikada nije lako kad se prisećam kako je kad sa devet godina i previše entuzijazma moraš da prihvatiš da ćeš se celog života boriti za nešto nedostižno i da je bolje da odbaciš bilo kakve planove, jer će polako, ali sigurno, vremenom, sve izmaći kontroli. I kada u toj dobi, koju nazivaju bezbrižnom, pokušavaš da smanjiš jačinu reči -neizlečivo. I boli me uvek kada se setim svoje naivnosti kao dvanaestogodišnjakinje dok lagano uviđam da sam sve to posmatrala olako, nesmotreno i detinjasto, jer bolest više nije tako spora. Sećam se svoje paranoje u trinaestoj i kako je to bilo pisati pesme u suzama. I svoje crne strepnje, jednostavne i jezive kao što je Emil Sioran rekao: “Strepnja je svest o strahu, drugostepeni strah. Strah koji razmišlja o sebi”.
Ovim pesmama govorim kako je to biti izmanipulisan sopstvenom podsvešću i plašiti se svoje nedužnosti. Ali one ne mogu da pruže nadu ili bilo kakve odgovore. One su samo podsetnik svima onima koji su nekad bili zarobljenici sličnih osećanja, i najava pobede, jer ja još nisam završila.
Hvala svima vama koji srcem prepozanjete svet tuge, ljubavi i osmeha, i po meri svih srca činite da tuga nestane, da ostane samo ljubav. Hvala vam što ste mi još jednom pokazali da ništa nije nemoguće: ostvaren je jedan od moja dva sna – knjiga koja priča o mojoj bolesti i meni
———————————————————————
Pero Radovanac, direktor hotela Le Petit Piaf
Svet viđen lepšim očima
Šta vas je potaklo da se uključite u humanitarnu akciju?
– Iskreno, podstakla nas je želja da, kada smo već u prilici, jednoj mladoj devojci pomognemo da ovaj svet vidi malo lepšim očima, što je u njenoj knjizi već vidljivo. Ja lično ne preferiram poeziju, ali me je knjiga Ane Ilić zaintrigirala zbog njenog pogleda na svet, borbe koju je odlučila da vodi, iako bi tragedija koja joj se desila slomila i mnogo odlučnije ljude…
Da li je lokacija vaš glavni adut i da li je potrebna rezervacija?
– Što se tiče hotela Le Petit Piaf, mogu da istaknem da je lokacija samo jedan od preduslova da hotel uspešno funkcioniše. Najvažnija stvar su ljudi, koji daju život tom hotelu, i mi se zaista trudimo da budemo prepoznatljivi po tome. Bez kvalitetnog kadra i dobre komunikacije između zaposlenih, kao i komunikacije sa gostima, nema uspeha. A što se tiče rezervacije, zaista nema pravila. Uglavnom je potrebno barem dva meseca ranije, ali ima dosta i rezervacija po šest meseci ranije napravljenih.
Branislava Mićić
Ona Magazin,
20. februar 2012.