Da li smo i šta zaslužili?

Sve nevolje dolaze otuda što smo nekako ubeđeni u svoju zaslužnost. Verujemo da smo zaslužili svoje uspehe da bi iole cenili sebe, da smo zaslužili sreću još po samom rođenju, pa i to rođenje, tj. zaslužili život. Kao da to može da se zasluži. I onda, duboko u podsvesti, verujemo da smo zaslužili i nesreću koja nam se desi, i onda živimo s krivicom i odgovornošću sveg zla, a ni ne primetimo i ne oprostimo sebi.

Oproštaj nije potreban, ali možemo da imamo svest o tome da su granice naše zasluge veoma male u odnosu na uopštenu slobodu. Jedina zasluga koju imamo kao slobodna bića jesu izbori koje pravimo, ali da li ipak svaki slobodni izbor spadne na “jedini”?

Govore ti da možeš da budeš bilo šta i bilo ko, i to je tačno. Prećutno, svi ipak znamo ono nepomirljivo s nama – da jednom kad izabereš ko ćeš da budeš, to je jedini izbor nadalje i svaka promena jeste u skladu s njim.

Da li je izbor morao da bude i jedini u trenutku samog izabiranja? Koliko to onda zavisi od nas? Jesmo li zaista mogli da budemo sve ono “što smo mogli da budemo”?

Kad život ne bi protekao onako kako proteče, to ne bi bio život baš te osobe. Svaki genijalni roman, ili priča, film, jeste genijalan jer deluje da unutar sebe i ne može se drugačije odvijati i završiti. Ako se treba pomiriti sa svojim “jedinim izborom”, zašto se onda često osetimo promašenim…? Možda jer je “jedini izbor” nametnut sopstvom i sami sebe zarobimo. Ruso je rekao da se čovek rodi slobodan, ali da je svuda u lancima. Lance sami stvaramo, ali neizbežno. To tako mora, ali eto to je jedina prava naša zasluga, lišavanje slobode bića koje je rođeno slobodno.

Ana
Utrnule reči, 2018.

Odgovorite

Ostavite prvi komentar

avatar