Celog života me Tuta Bugarin klao u petak

Postoje  lepa, rana sećanja na osmehe, slike suze, mirise… I postoje sećanja bez čulnog pokrića, nema zvuka ni boje, samo sećanje na misli. Prvo takvo sećanje je početak misaonog postojanja, sve kasnije mu dođe razvitak i određivanje ličnosti u vidu misli. Moje prvo takvo sećanje je u vezi s bolešću. U devetoj su mi dijagnostikovali neku Fridrajhovu ataksiju, rekli da je retka, da će me dovesti do invalidskih kolica, da sa sobom povlači i druge teškoće, kardiomiopatiju, skoliozu kičme, dijabetes… Ali to nije bolest koja me je napipala u apstrakciji i dala mi idejno postojanje. Bolest koju sam sama uvidela i dijagnostikovala je bolest društva, deformacija i mutacija leži u skupu individualnih neuroza.

To je društvo gde naučite da pripadate, čovek teži da bude društveno prihvaćen (ili opšteprihvaćen), opštevoljen, opštepoštovan. A to opšte se uvek oslanja na oblik postojanja, na spoljašnjost, fizičku prirodu. Jer zakoni i pravila su formalin, odnose se na oblik, bez sadržaja, tako da i zakoni o invalidnosti se odnose na oblik, ali taj oblik invalidnosti ne ulazi u sadržaj egzistencije. Sve društvene norme su u sferi formalnosti, i sva pisana i nepisana pravila o žvotu osobe sa invaliditetom se tiču invaliditeta, a ne osobe, jer invaliditet je oblik postojanja neke osobe.

Bolest je u tome što se svi pronalaze u definicijama oblika i zakonima. Zato je bilo teško da se ja nađem jer nema čak ni zakona o mom retkom obliku postojanja, Što se ticalo svega u sferi formalnosti i oblika, ja nisam ni postojala. To je možda dobro, morala sam sama da dam pravila svog postojanja.

I nisam postojanje našla kroz svoj oblik, to je najveća greška, sadržaj i oblik, duša i telo, koegzistiraju, ali se ne uslovljavaju. Ja sam imala svoj put, i nikad nisam krenula putem nekakve ataksije, nego išla svojim, ona mene prati. Taj put je dug i iscrpan, i mogu ga zvati samosaznavanjem. Put se uvek i zasigurno se završava onim što nas je i nateralo na put – socijalnom uključenošću. Završava se time jer to je krajni cilj, odnosno osećanje socijalne uključenosti, a niko se nije rodio s tim osećanjem. Koliko god bio socijalno “prisutan” i uključen. To je osećaj pripadnosti, lakše se prepoznaje pod tim nazivom. To je ono važno pitanje na raskrsnici, “kome/čemu želim da pripadam?” Naravno, ovo je pitanje duše, i ovde je lako zavarati se, a posebna zavera na koju ja mislim je mešanje duše i oblika i reći “ja pripadam osobama sa invaliditetom”. Pripasti jednoj grupi je odreći se svog sadržaja. E pa ja imam tačan odgovor – pripasti sebi.

Ja pripadam sebi. Zar to ne zvuči oslobađajuće? Jednom kad se stekne osećaj pripadnosti (sebi), čovek oseća uključenost u svim aspektima života i samo onda to može zapravo i da bude.

Govorim o hijerarhijskoj poziciji samosaznavanja, Ja je prvo, a sve ostalo ide lako, teče iz toga, sistem jedne ličnost postavlja sistem života. Shvatanju Ja ne može da doprinese ništa van njega, novac, pravo po rođenju na ovo ili ono, ili odsustvo tih stvari. Biti crn ili žut, lep ili ružan, osoba sa invaliditetom ili ne, Ja potiče od nečeg drugog. Dakle, svako mora da se sukobi s tim duhovnim pitanjem, niko naprosto ne dobije pozivnicu za lep život. On prozilazi iz one prve misli čistog subjektiviteta – da, ovo si ti, ovo je tvoj život, tvoj život je nužno tvoj, jer ti moraš biti ti. Zato je uvek dobro vraćati se tom sećanju.

Ana Ilić

Izvor: Blog o socijalnom uključivanju

Odgovorite

Ostavite prvi komentar

avatar
wpDiscuz