Amfiteatar 21

Pre neki dan je, meni veoma draga Lana Nikolić, objavila tekst „Kako žive mladi sa hendikepom u Srbiji“ (link: https://bit.ly/2K8TzpZ ) za koji mi je zatražila da kratko opišem svoje iskustvo. Takođe je uključila i iskustva još nekoliko mladih ljudi sa hendikepom, tako da je sasvim razumljivo što nije mogla u jedan tekst da smesti  sve ono što smo joj mi opširno pisali. Ipak je uspela da veoma vešto iskombinuje i selektuje i ukaže na neke od osnovnih problema mladih sa hendikepom.

Međutim, ja ću preuzeti lakši posao na sebe – da ispričam samo sopstveno iskustvo. Za to mi i dalje nije dovoljan jedan tekst, ali mogu da probam. Dakle, prvo – gde ja živim, odnosno, gde ja mogu da živim? Trenutno živim kao podstanar, jer studiram u drugom gradu. Mada, u ovom stanu (u Nišu) mi je zapravo lakše nego u stanu gde sam odrasla, naime, stan nije veliki, pa su prolazi uzani, što mi smeta zbog kolica, i sobe su male. Ali, ipak je bila velika sreća što smo našli ovaj stan jer je blizu fakulteta i ova zgrada ima rampu na ulazu, i lift, tako da ne bih ni mogla da studiram bez ovog stana, džaba moj potencijal i moja želja za znanjem – da mi se nije posrećilo i dalje bih bila u stanu u zgradi u kojoj sam odrasla (u Vladičinom Hanu) gde su se moja kolica spustala (živela sam na drugom spratu) jednom velikom, bučnom mašinom (zvali smo je gusenica, ironično) kojom je umeo da upravlja samo moj otac. Tako da ne bih mogla nigde ako on nije tu, što je bilo veoma zabavno za nas oboje, ah, te vesele tinejdžerske godine. U tom stanu unutra, pak, sam morala da izvodim akrobatske trikove, s obzirom da je stan mali. Tako je bilo unutra, a napolju ni trikovi nisu pomagali pa sam se teško snalazila, bar kad sam sama, a mnogo bolje nije bilo ni uz nečiju pomoć.

Ovde, u Nišu, mogu da dišem i da funkcionišem i sama, i, uglavnom, kad je nešto nepristupačno, ja to izbrišem iz glave, kao da ne postoji. Tako da zaboravljam mesta gde nisam mogla da odem, a htela sam. Samo znam da je mnogo takvih mesta, previše za veliki grad kao što je Niš. Možda je to što ta mesta „brišem“ iz glave neki moj odbrambeni mehanizam, šta ga znam. Nije to ogranićavajuće samo fizički, nego mi ograničava i razum kada moram da razmišljam samo u relaciji mesta gde mogu da odem. Mislim, ne želim ja toliko da pređem na taj trotoar i uđem u tu prodavnicu ili kafić ili knjižaru ili butik ili Univerzitetsku biblioteku koliko se osetim jadno kad vidim da će tri stepenika da me spreče u tome. I, aj’ da progutam kafić, knjižaru, butik i slične ambijente, ali to za univerzitetsku biblioteku me srozava na više nivoa. Tamo se održavaju predavanja brojnih profesora i obrazovanih, viđenih ljudi iz inostranstva ili iz drugih gradova, tamo se organizuju razna dešavanja i okupljanja, i zabavna i korisna. I, očigledno, ne mogu da uzimam knjige iz te biblioteke. Par puta sam, na najavu nekog dešavanja, otišla do ulaznih vrata i tako ispred sedela. Ne znam zašto, valjda sam čekala da preletim te stepenice.

Na mom fakultetu (Filozofski fakultet u Nišu), pak, ima još i više predavanja, tribina i interesantnih dešavanja kojima bih volela da prisustvujem. Da slušam sve te pametne ljude, možda nešto pametno ispadne i od mene. Ali, ta se predavanja održavaju uglavnom u amfiteatru 21. Eeee, taj čuveni amfiteatar 21, od njega me deli niz stepenica. Uvek kad je na oglasnoj tabli najava za neko predavanje, ja prvo gledam mesto gde se održava, i ako je mesto amfiteatar 21 (u 99% slučaja jeste) ja i ne čitam o čemu se radi, jer čemu? Isto kao što je nemoguće iskusiti život posle smrti, tako je meni nemoguće iskusiti amfiteatar 21.

Elem, nemam personalnog asistenta, nemam ni pravo na njega, unutra mi pomažu roditelji, a napolju moj dečko ili prijatelji. Imam sreće što je moja porodica takva kakva jeste i što veruje u mene, inače bi selidba ovde bila nemoguća. Neki su mislili da će sve brzo da se raspadne, možda tako i deluje još uvek, ali to je neka druga tema o tome koliko treba napora i truda da bi neko verovao u sposobnosti osobe sa hendikepom.

A napolju, napolju mi zapravo ne treba mnogo pomoći, osim da me neko gurne kada se zaglavim zbog lošeg puta. Nekad kad niko nije tu da ide sa mnom, a treba da odem na drugi kraj grada, odem sama. To i nije problem sve dok nema arhitektonskih prepreka, ali kad ih ima ne može da mi pomogne niko ko ne vozi buldozer da sruši sve to.

Na kraju, ne bih volela da pomislite da sam neko ko se žali besciljno, ja sam ta koja voli život i ume da ga živi u svakoj situaciji. Na teži ili lakši način, u Nišu sam brzo stekla prijatelje, doživela prvu ljubav, i iznenadila sebe koliko toga je moguće za mene i koliko toga ja mogu. Samo bih volela da se svima posreći kao meni, da otkriju i saznaju koliko mogu, ili, u stvari, volela bih da ne mora da se posreći nekom da bi to shvatio, nego da, osobe sa hendikepom, kao i svi ljudi mogu slobodno da žive, biraju i uviđaju svoje mogućnosti. Tu slobodu ne sprečavaju samo stepenice i čudni pogledi, nego namtnute granice u okviru kojih nas ova država tera da razmišljamo, onda stignemo do te granice i ne znamo da možemo i da smemo dalje. Sloboda uma, o kojoj govorim, nije ni na vidiku u ovoj zemlji, jer ona zahteva razvitak kulture prvo, dostupnost obrazovanja svakome. Mračno doba će još dugo potrajati, i time sve zavisi od pojedinca i pojedinačne aktivnosti. Tu, pre svega, mislim na borbu sa sobom radi svog oslobađanja, a onda sledi borba sa drugima.

Ja sam još uvek na prvom nivou.

Odgovorite

Ostavite prvi komentar

avatar