25 meni najdražih filmova iz 2017.

Gledam ove obimne knjige iz doba nemačkog idealizma kako se gomilaju jedna na drugu i shvatam da sam 2017. odgledala mnogo više filmova nego što sam imala slobodnog vremena. I kako se ispitni rok bliži, rekoh da napravim spisak 25 meni najdražih filmova iz 2017., jer je objava nominacija za Oskara još bliže. Inače, znam da će svega 2-3 filma s mog spiska biti nominovani, ali i ne marim za oskarovske filmove, nego to ipak obeležava godišnje doba filma, pa želim da učestvujem u tom omiljenom godišnjem dobu.

Daću i kratke utiske najboljih 10 filma. Nažalost, nema mesta da kažem o njima sve što bih htela, ali možda se u budućnosti prihvatim toga da o pojedinačnim filmovima pišem nadugačko. Neće biti spojlera, preskočiću razna prepričavanja filma, osim kad je bitno da pomenem neki događaj, jer mislim da dešavanje filma i njegova tematika često nose mali značaj u proceni estetskog iskustva. Ja se fokusiram na glavni osećaj filma, ako je postignut, strukturu i fundamentalne umetničke ideje, to se nekad čini neuhvatljivim, ali iskustvo mi kaže da nije tako. Potrebno je samo gledati film kakav jeste, sa dovoljnom udubljenošću, ali ne velikim naporom da se “shvati” film i “razume” nekakva poruka.

  1. “Loving, Vincent”; 24. “Mother!”; 23. “Dunkirk”;22. “Logan”; 21. “Star Wars: The Last Jedi”; 20. “The Beguiled”;19. “The Meyerowitz Stories (New and Selected)”; 18. “The Killing of a Sacred Dear”; 17. “The Big Sick”;16. “The Disaster Artist”; 15. “Coco”; 14. “Ingrid Goes West“; 13. “The Shape of Water”; 12. “Blade Runner 2049”; 11. “Baby Driver”;

    10.“T2: Trainspotting” (režija: Danny Boyle, scenario: John Hodge)

Prvi deo iz 1996. smatram remek delom, koje je isuviše originalno i skladno da bi mu se nešto dodavalo. Međutim, kad sam čula za ovaj nastavak, nisam bila nimalo skeptična, jer imam potpuno poverenje da Boyle i Hodge, kao i glumačka ekipa koja je ista kao i u prvom delu, neće da izdaju nas, verne fanove, i da naprave nakaradno vulgarni produžetak ispričane priče. I nisu nas izdali, dobili smo film koji je na skoro istom nivou kao onaj ’96. Mene to samo još više zadivljuje, uspešno nastavljanje savršeno nacrtanog kruga.

Ovaj film liči na prvi deo i ne liči uopšte, može da se gleda nezavisno od njega, ali je mnogo bolji kad je na umu ono kakvi su bili ovi likovi pre 20 godina, protagonisti su isti, ali se međusobno zovu drugačije (imenom, a ne nadimkom kao ranije), čak su i pesme iste, ali su ih preradili drugi i drugačiji bendovi. Nostalgija je prisutna, ali samo toliko da nas podseti da cenimo promenu. Mark Renton (Ewan McGregor) nema više gde, bilo je krajnnje vreme da se vrati svemu onome što ne voli. Da li je ikad i mogao da ode, a da to ne bude puko skrivanje? Prošli film je pitao da li istorija čini nas, a ovaj šta čini istoriju? Da li je to osnovna ideja koja samo menja formu? Možda subjektivno sećanje na koje se likovi stalno pozivaju.  S tim u vezi u filmu saznajemo da je prvi deo filma zapravo priča koju je napisao Spud (Ewen Bremner) iz sopstvene memorije. Ko su onda ostali likovi po svom sećanju?

  1. “Нелюбовь” (režija: Андре́й Звя́гинцев, scenario: Андре́й Звя́гинцев, Олег Негин)

Ovaj fil me naveo da pogledam sam njegov naziv. Ko to može biti „Nevoljen“? Kakav je to osećaj? Znajući Andreja Zvjaginceva, osećala sam da to neće biti zadovoljavajući odgovor, ali isto tako, znajući Andreja Zvjaginceva,  sam znala i da film mora biti vredan gledanja. Čak je još zanimljivije to što je nevoljeni dečak u svega tri scene, zato što film nije o onome koga ne vole, nego o onima koji ga ne vole, a trebalo bi – njegovim roditeljima. Da li su oni onda neljubljeni? Odakle dolazi nemogućnost da se voli?

U njima vidimo želje za nečim, ogorčenost, sram, čak nekad pažnju, možda i bol, i čini se da je to sasvim dovoljno da bi prošli detektor ljudskosti. Jer nikad ne primećujemo kad neko manjka ljubavi u stvarnom životu, a u filmu vidimo i još nešto što je možda zapanjujuće – to nisu monstrumi. Dete svakako budi empatije, naročito nakon briljantne scene svađe roditelja i njegovog nečujno bolnog plača, ali sažaljenje ipak ide ljudima sa neobičnom anomalijom, koja ne smeta da prežive, ali smeta da žive. Davati ljubav je najveća vrednost u životu, sposobnost koju ima samo čovek, a oni imaju samo prazninu.

  1. “Brigsby Bear” (režija: Dave McCary, scenario: Kevin Costello, Kyle Mooney)

„Ali Brigsby je ceo moj život…“ Priča je ovde previše neobična da se ne bi pomenula: dečko je otet kao beba i živeo je u izolaciji od sveta 20 godina, gledajući samo jednu lažnu seriju koju je kreirao zapravo lažni otac, zvanu „Brigsby Bear“, gde medved Brigsby prolazi kroz razne avanture. Takođe je tokom odrastanja član „jedinog“ foruma na internetu o toj seriji gde ostale članove izigravaju lažni roditelji iz druge sobe, pritom je jedino preko toga oseča povezanost sa ostalim ljudskim bićima. Jednom kad bude Brigsby spašen i vraćen u pravi svet, on ne može da osetiii tu povezanost, jer niko više ne zna za Brigsbiyja.

On mora da oseća da ljudi tako i ne priznaju njegovo postojanje ne „priznajući“ Brigsbyja. Znam kako se ljudi u razgovoru budu oduševljeni kad je njihov sagovornik gledao iste crtane, igrao iste igre, mislio nešto isto u detinjstvu, i kako su uvek svi u nekom čuđenju kad shvate da je sagovornik odrastao „na drugim stvarima“. I mene začudi kad neko nije gledao „Moćne rendžere“. Kao što rekoh, to je neka potvrda našeg postojanja i naše jednakosti, jer na nekom čudnom nivou, svi smo jednaki koji smo gledali „Moćne rendžere“. Kako bi bilo da sa nama i našim detinjstvom niko nema ničeg zajdničkog? Kako bi bilo da je ceo naš život Brigsby?

  1. “Måste gitt” (režija: Ivica Zubak, scenario: Ivica Zubak, Can Demirtas)

Šta znači biti pisac? Da li je on ono što svi pomislimo – osoba kulture, puna mudrosti i pomalo arogantna? Koji deo u svemu tome čini sirovi talenat, bez šminkanja i intelektualnog uvijanja? U ovom filmu, glavni lik je takav –nimalo prefinjeni esteta, samo vešt sa rečima na papiru. On je krijumčar, džeparoš, kriminalac iz predgrađa, i o stvarima koje čini piše u svom dnevniku, nemoralnim i opasnim stvarima. Dnevnik sasvim slučajno pronalaze osobe koje ga procenjuju kao previše dobar da ne bude objavljen, I odjednom se naš protagonista nađe u svetu koji on ne razume i koji ne razume njega.

U jednoj sferi života, u krugu ljudi koji se bave kriminalom kao i on, on uživa poštovanje. Pisanje dnevnika je deo toga, to čini njega takvog. Među kjiževnom elitom nezadobija poštovanje, zato što ga pisanje ne čini piscem, čini ga onim što jeste, a u ovom slučaju to je kriminalac. Mnogo mi se dopalo što je film jednostavan i zabavan, a dosta jak, i što je imao smelosti da dotakne stereotipni lik umetnika i promeni ga.

  1. “Three Billboards Outside Ebbing, Missouri” (režija i scenario: Martin McDonagh)

Priča o očaju u svom njenom veličanstvu. Očajna osoba ima momente herojstva, smelosti, sažaljivosti, slabosti i nežnoće. To je jedna od najkompleksnijih osećanja. Očajan se može biti za mnogo stvari, u filmu je u pitanju osoba očajna za pravdom, i ne, ovde se ne radi o želji za pravdom nego o beznadežnom kriku majke sa ubijenom ćerkom. Pritom, ova majka nije nimalo slabašna osoba, nego je veoma preduzimljiva i istrajna, ali očaj, kao i bolest, ne bira.

Ubice ne mogu biti pronađene. To nije pravedno, ali koga da krivi? Čini se da koliko krivi sebe, toliko krivi i druge. Kako sama sebe izjeda vidimo samo na momente, kako krivi druge vidimo u samom naziivu filma. Ti „drugi“ su policija, oni koji bi trebalo da reše celu situaciju. Ostali žitelji grada ih ne krive, jer jednostavno nema nikakvih tragova ni dokaza, zato je ovo očaj na delu. Pomalo me podseća na sve nas kad krivimo naše roditelje jer mislimo da su oni ti koji „treba“ da nam reše ceo život. Naravno, oni to ne mogu i tad i mi padamo u neki površinski očaj, tako da svi možemo da pretpostavimo tu nemoć koja nosi pravi lični očaj. Film nas upoznaje, kroz sporedne priče, sa očajima druge vrste, i svaki očaj prestaje time što žudnju pretvorimo u sopstvenu akciju.

  1. “Good Time” (režija: Benny Safdie, Josh Safdie, scenario: Ronald Bronstein, Josh Safdie)

Ovo nije jedan od filmova bliske priče, ovo privlači nekom morbidnim voajestvom u nama, posmatranjem jednog potpuno pogrešnog čoveka sa pogrešnim vrednostima u pogrešno (za njega) vreme (što je valjda i ironičmo pomalo, jer je kod nas preveden naziv filma kao „Pravo vreme“). Protagonista je pun mana, ali nas ipak privoli i zadobije naše simpatije svojom ljubavlju prema mentalno obolelom bratu. Nismo čak ni sigurni da li je njegov odnos prema bratu korektan, da li je njegov stav korektan, ali ljubav je nesumnjiva. Brat je sve što ima, ne u pogledu da je on jedina porodica koju ima (ima i baku), nego je bratska ljubav jedino čisto osećanje koje ima u sebi, i on to zna. Zato za brata radi sve, i to je ono što iz jedne krajnosti čini film dirljivim.

Ali ipak film nije drama, i čista ljubav se samo naslućuje iz sveukupnosti. Film je napet, uvek je na ivici propasti, uvek zamalo ispadne snalažljiv, a mi navijamo i za i protiv njega. Zato nas dešavanja lako uvuku u sve to i ostanu u sećanju kao sjajno iskustvo. Napokon, kraj postavlja pitanje: „i šta sad?“ odnosno, kraj nije ostvaren, priča se završava i mi znamo kako, ali ne želimo da se završi. Mamurni smo od dobrog filma.

  1. “Call Me by Your Name” (režija: Luca Guadagnino, scenario: James Ivory, po romanu Andrea Acimena)

Teško je danas ljubavni film ne učiniti otrcanim. Čak i pored toga što ljubav jeste neiscrpna inspiracija, u filmovima se često one čine veštačkim, usiljenim, preteranim. Zato je ovaj film pravo osveženje, jer tretira ljubav onakvom kakva jeste, a opet ne znamo šta jeste. Vidimo je i ne možemo da prodremo u nju, možemo samo da aplaudiramo filmu sa strane, hvaleći ga kako je izrekao ono što običnim govorom ne može biti rečeno. Ova ljubav nije izmišljena – potpuno je stvarna i bliska. Začuđujuće bliska, s obzirom da se radi o dvojici muškaraca, što samo pokazuje da ljubav nema površinski oblik, ona je samo sadržaj koji se ostvaruje u raznim formama. To mi se, takođe, veoma dopalo – što se ne „problematizuje“ cela situacija da je to romansa između dva muškaraca, ovo nije film sa porukom o gej pravima ili sl., a takvi se često prave u Holivudu poslednjih godina. Naravno da gej osobe treba da ostvare svoja prava, i ako film pomaže u tome to je u redu, samo, već sam na početku rekla da ja nisam osoba koja mari za filmove sa porukom, osim ako su veoma suptilne i nenametljive.

To što jedan drugog zovu svojim imenom je tako predivan detalj, koji, čini mi se, najbolje razbistruje srž jedne ljubavi – ogledanje jedne osobe u drugoj. Zar to nije prelepo? Jedan trenutak u čitavoj istoriji neko te razume u potpunosti, voli te i jeste ti. Taj jedan trenutak ostaje, vreme ide, ali je to „jednom“ učinilo da veruješ u to da postojiš, da veruješ u svoju svojstvenost, jer si njene početke video u drugom. Postoji još mnogo detalja koji čine ovaj mali film veličanstvenim.

  1. “Lady Bird” (režija i scenario: Greta Gerwig)

Scena koja me je osvojila je već u trejleru, mada je mnogo efektnija u filmu, a to je kad se Lady bird svađa sa majkom, i kad majka viče: ništa ti nije dovoljno što smo ti pružili (parafraziram), a Lady Bird se brani glasom koji čezne za razumevanjem: ali jeste dovoljno! Saoirse Ronan prosto svojom glumom savršeno hvata sve što je neizrečeno, a što jeste Lady Bird. To nije razmažena devojka, iako joj zaista ništa nije dovoljno. Naime, njeno nezadovoljstvo ne dolazi od toga što joj ljudi oko nje ne pružaju dovoljno, nego od toga što joj život ne pruža dovoljno. Onda kad shvati da život i ne pruža više, tad vidi lepotu u toj nedovoljnosti.

Ali Lady Bird je u tim godinama, njen nemir je neizbežan. Ona se nada da to “više” koje želi, ona i zaslužuje. Tu leži njena zavisnost od odobrenja glavnog karakternog autoriteta u njenom živoru – njene majke. Lady Bird žudi za majčinim odobrenjem, podrškom u vezi svega što želi, podrškom u vezi da zaslužuje sve to. Međutim, roditeljska strana je uvek drugačija. Odnosno, drugačije su okolnosti i razmišljanje, ali čežnja za razumevanjem je jednaka. Suvišno je reći kako je razumevanje teško postići između tinejdžerke pune snova i snažne, samosvesne, karakterne žene. Ipak, ljubavi ne manjka, i to je najdirljivije u ovom filmu.

  1. “Thelma” (režija: Joachim Trier, scenario: Joachim Trier, Eskil Vogt)

Ovaj film nam neobično govori o strahoti neprihvatanja sebe, ali ono što ga čini izuzetnim je to što ne govori samo o tome nego je bitnije što govori o moći shvatanja sebe. Reč “moći” nije pod navodnicima jer su ovde u pitanju prave moći, ali ne u superherojskom smislu, to su moći ostvarivanja svojih želja – najbanalnije rečeno. Svi znamo osobe koje su bez obzira na sve u stanju da ostvare svoje želje i svi im se divimo i svi to doživljavamo kao neku supermoć, kao nešto što samo ta osoba može. E, u ovom filmu je takva percepcija bukvalno primenjena – vidimo kako jedna osoba razvija svoje moći ostvarivanja svojih želja, od potiskivanja i podređenja njoj, preko uvida u raspad sistema čitave ličnosti i neprihvatanja, do rada na sebi i time ovlađivanjem svojom neobičnošću.

Njene natprirodne sposobnosti je ne čine abnormalnom, to mi se posebno dopalo u ovom filmu, one samo čine jednu od njenih osobina. Da je to samo jedna od njenih osobina vidimo tek na kraju filma, a kad te moći nazovemo osobinom još je očiglednija alegorija borbe određivanja sebe nasuprot roditeljima, religiji, sopstvemim stavovima. Mesec s jedne strane sija, a s druge je mračan, isto tako njena predivna moć ima mračnu stranu koja je opasna i koja se vidi s one strane posmatranja koju su videli drugi, dok je jedino njena strana viđenja mogla da spozna sjaj. Čudne stvari u vezi nas mogu nam biti najgori neprijatelji, a možemo i da ih okrenemo na svoju korist. I pored toga što je u pitanju alegorija, film nije nimalo arogantan i “ne pravi se pametan”, niti, pak, potcenjuje inteligenciju gledalaca. Takođe, nije neka ne-filmska poruka, nego pažnja ipak ostaje na samom maestralno urađenom filmu.

  1. “The Florida Project” (režija: Sean Baker, scenario: Sean Baker, Chris Bergoch)

Film je ispričan fragmentalno, iako je hronološki određen u toku jednog leta. Svaka sekvenca je mala pričica, kao neki kratak film, ali ne deluju previše zasebno i nepovezano jer zajedno čine “veliku” priču briljantno ispričanom. Film ostavlja čoveka moralno zbunjenim, i dovode do toga da gledalac preispita svoje vrednosti, dok u filmu nema zbunjenosti i svako radi ono što veruje da treba. Baš to i budi sažaljenje, isprva samo na tom nivou gordosti, kad smatramo da je usko pridržavanje za prosto zadovoljstvo, ali onda i sažaljenje na nivou empatije, kad sam se i sama rasplakala. Ljubav ili duhovnost? Komfort ili kultura? Igra ili vaspitanje? Da li zaista mora da se bira? Kako izabrati za dete?

Čini se da je za ovu devojčicu već odabrano, da je ona neizbežno white trash. Nije slučajno što je vreme radnje u toku letnjeg rapusta, doba opuštanja i zapuštanja. Vidimo dešavanja iz njene perspektive, vidimo etički sumnjiva dela kroz njene oči, zato smo na kraju puni razumevanja i puni suza, ona nas je “pročistila” i sad smo naivni. Nemamo raznorazne kriterijume. Zato je na kraju i teško sa sopstvene tačke gledišta proceniti sva dešavanja. Izvučeni smo iz svoje kože, kao što to pravo umetničko delo čini.

Odgovorite

Ostavite prvi komentar

avatar