S jedne strane čovek ništa ne može sam, a opet čovek jedino može sam
Ovaj svet jeste ponekad tužno mesto, ali ne zato što su neke osobe rođene i boluju od retkih bolesti ili zato što postoje osobe sa invaliditetom, već zato što još uvek nedovoljno umemo da ih prepoznamo kao svoj važan deo. Tužno je što danas u 21. veku ljudi oboleli od retkih bolesti i osobe sa invaliditetom moraju da dokazuju da su jednaki kao i svi drugi ljudi i da imaju sva zdravstvena, socijalna i druga prava. Tužno je što ne shvatamo dovoljno potencijal ovih ljudi i da njihovo zbrinjavanje i socijalna inkluzija nije nešto što moramo da radimo zbog njih, nego nešto što moramo da radimo zbog sebe. Nažalost, najčešće govorimo o tome šta sve ovi ljudi ne mogu a skoro niko se ne pita šta oni mogu. A istina je da u trenutku kada postanu svesni da ih telo i telesna snaga izdaju, ovi ljudi kao da svojim duhom počinju da rastu i dosežu visine do kojih mnogi drugi ne mogu stići.
“Snagu koju u sebi nosimo možemo upoznati tek osvešćivanjem sopstvenih slabosti. Prepoznavanje i prihvatanje slabosti predstavlja polaznu tačku za naše osnaživanje, sazrevanje i uspostavljanje kvalitetnijeg odnosa sa svojim životom i drugim ljudima.”
(Bojana Glušac, dipl. spec. ped. Psihoterapeutkinja – iz recenzije knjige „Od kada sam se zavolela – VOLIM“
Kažu da sam jaka.
Nisam jaka. Moja snaga je u tome da svoje slabosti pokazujem javno.
(Ana Ilić)
Svet sporije sazreva od pojedinca. Možda deluje apsurdno jer svet se sastoji od pojedinaca, ali prosek svesti sveta jeste ukupan zbir podeljen na jedinke.