Živko Cerović
U traganju za izgubljenim vremenom
Ana Ilić je veoma talentovana devojka. Njeni poetski zapisi nastajali tokom nekoliko godina, sabrani u knjizi “Pod svetlom istine”, pokazuju da ona ima sve preduslove da brzo postane istinska pesnikinja. Ona kao da potvrđuje one čuvene Platonove reči iz njegove ‘Gozbe’ da prava poezija nastaje iz tragičnog, kao najuzvišenijeg, što je u antičkom svetu najpre pokazao Sofokle ali će to kroz istoriju potvrditi i mnogi posle njega. Šatobrijan će vekovima posle Platona ponoviti da bez bola nema uspele poezije. Uostalom, osnovni princip celog Hrišcanstva, ali i svih glavnih religija je da se kroz bol dolazi do iskupljenja, da bol iskupljuje i spašava. Ovo govorim da bih potvrdio staru istinu da prava poezija nastaje iz dubokih, tragičnih uslova pojedinačnog života. U pravu je Radovan Gajić kad kaže: “Stih je samo gledanje u smrt. Smrti u oči.” I u slučaju Ane Ilic potvrđuje se primer poznat u celoj istoriji književnosti da je bolest neretko snažan podsticaj na dublja razmišljanja koja rezultiraju vrhunskim iskazima literarnim, muzičkim i dramskim. Bolest je, pomenimo notorni primer u slučaju Marsela Prusta, uticala da on napiše jedno od najznačajnijih proznih dela u svetskoj književnosti: “U traganju za izgubljenim vremenom” ležeći u postelji, bolestan i nepokretan. Kao i veliki Prust, mala Ana Ilić je u traganju za svojim izgubljenim vremenom:
“Dečiju naivnost zvali smo pošlošću,
Verovali običnim, sebičnim zagrljajima,
Uvek, samo u magli tuđih misli…”
“Verujem da postoje vrata koje samo bolest može da otvori”, zapisao je francuski pisac Andre Žid 1930. godine u svom Dnevniku. Van Gog, Niče ili Helderlin, Betoven ili Petar Petrović Njegoš, koji je bolovao, tada od teške i neizlečive bolesti – Tuberkuloze, samo su neki od velikog broja umetnika čija je bolest odredila njihovo delo.
Odnos prema bolesti za svakoga ima subjektivnu važnost. Na umetnike se bolest reflektuje kao i na sve druge ljude, ali oni imaju veće mogućnosti da se njome bave. Ako neko ko boluje napiše tekst, njegova duša je, na neki način, slobodnija od onoga nekoga ko leži u krevetu i boluje. Umetnost i terapija imaju mnogo dodirnih tačaka.
No, vratimo se knjizi ‘Pod svetlom istine’. Čitajući ove poetske zapise Ane Ilić, često smo iznenađeni dubokoumnošću, refleksivnošću u njenom poetskom iskazu, inače neprimerenim deci u tom dobu. Ali deca u ratu, u bolesti – zna se: brže sazrevaju a nekada i prerano. Ana Ilić, i pored tragičnih trenutaka, ipak ne gubi onu tananu poetsku nit i zanesenost životom:
“Upali ugašenu baklju istine,
Osvetli mrak oko sebe,
Osvetli sreću da te vine u visine,
Neka se ovog puta tuga i suze od straha zalede… ”
(Veruj u svom srcu)
Ne možemo neprimetiti čitajuci knjigu o kojoj govorimo da se kod Ane često, na oko vrlo trivijalni iskazi, vrlo uspešno pretvaraju u čistu poeziju što je samo dokaz o njenom pesničkom umeću i talentu. Anini pesnički iskazi, iako mahom ispovedni, imaju naglašen, donekle sinkopiran ritam, što je ih odvaja od refleksivne poezije u opštem smislu, a približavaju regularnom poetskom pevanju. Ne tražite od mene da precizno definišem vrednosti ili slabosti u ovoj knjizi. Ova knjiga je dokaz da je jedan od najvrednijih lekova u našem životu – poezija i muzika! Ova poezija leči, ne samo Aninu ranjenu dušu, već i sve koji dođu u dodir sa ovom poezijom koja ističe iz srca.
Živko Cerović, glumac Srpskog pozorišta u Torontu.
decembar 2012. Toronto