Vanja Čobanov
“Ali tebi je neko nekad rekao
da zaslužuješ tu stranu sunca.
Meni je neko nekad rekao da je niko ne zaslužuje
Da li je reč “uteha” reč koja nas spaja?”
Priča o suvišnim ljudima, kojih je sve više u našem nesavršenom društvu ne može jednostavno i kratko da bude ispričana. Nalazimo ih svugde u svom okruženju. Ne znam kako je odjednom taj broj ljudi, suvišnih ljudi, porastao. Ponekad se pitam da li sam i sam suvišan. Uzroci su verovatno brojni i različiti. Teško je to osećanje, jedno od najtežih. Namerno koristim tu grubu i povredljivu reč “suvišan” jer ona objašnjava mnogo šta. Odbačenost, neostvarivost, samoću, zaborav, prezir, strah, nerazumevanje, nemoć na kraju.
“Lakše je ako su to samo mali ljudi, nemih pogleda bez juče i sutra…”, kaže u nastavku svoje pesme “Suvišni cvetovi” Ana Ilić. Upoznali smo se sa njenom sudbinom, načinom života uslovljenim teškom bolešću i patnjama, sa mladošću toliko drugačijom od drugih mladosti, ali kroz njene pesme upoznali smo se i sa njenim stavovoma i izborom.
Ono čemu treba da odamo priznanje je Anina svakodnevna hrabrost. Ona je donela odluku da svojim pesmama i svojom svakodnevnom borbom ode dublje i da u sebi pronađe izvor snage za život koji ju je nenadano razočarao. Da kaže “DA” životu. Mislim da ona zaslužuje onu drugu stranu sunca.
Jer: “Voleti život je možda najveći vid hrabrosti koji postoji.”
Čitajte poeziju:
‘’ Nisam imala ništa, u vremenu kada su svi imali. I nisam želela nista, u vremenu kada je sve bilo moguće. I nisam umela ništa, u vemenu kada je sve bilo lako. I onda sam shvatila da se svaka Neodlučnost moga osmeha plaši . Nenaslućujući jaz između mene i života , Neprimetno je iščezao.’’ – iz pesme : BESKRAJNI OSMEH, Ane Ilic
Dugo nisam čitao poeziju, a evo već nekoliko dana unazad ne ispuštam jednu požutelu knjigu, davno, davno izdanje celokupnih dela Đure Jakšića – NARODNE PROSVETE iz Beograda. Značajna i čitana knjiga u vreme njenog izdanja, izvučena iz biblioteke jedne stare i ugledne beogradske familije. Pitam se, iščitavajući stihove verovatno najromantičnijeg pesnika i slikara u našoj istoriji, gde je nestala potreba za čitanjem pesama, za rečima koje tako brzo oplemenjuju i razigravaju emociju i nagone na promišljanja , za izrazima tananih i dubokih stanja ljudske duse? Evo zato dela pesme čudesne Ane Ilic koju je napisala sa samo jedanaest godina. Potrebno je čuti ove i ovakve reči.
Tuga, često i sudbonosno, zna da očisti dušu i da je dodatno oplemeni. Možda i još do kraja nisu vidljivi tragovi svega što si uradila ( i što je urađeno ) ali budi sigurna da smo svi mi imali priliku da se uz tvoje pesme i uz tebe pročistimo i zapitamo da li su nasi problem zaista toliko veliki i važni . A to je zaista puno Ana. Jer iza svega, kao što si napisala idu osmeh i ljubav.
Zvezdanim očima,
… Baš ”sada hoću da me čuješ, sada ne pričam samo sebi..”
Godine dodate, godine proživljene i odsanjane poklon su na ovom svetu. Misli o njima, ne živi ih rutinski, bez svesti o lepoti i radosti, slučajno. Dragocene su.
Retki, kao Ana, razvijaju dane kao ukrasni papir. Pažljivo i zahvalno, svesni da ništa ne može biti obećano.
Unutra nalazi VREME. U njega, umesto planova stavlja promišljanje i beleži trenutak, jer joj nije kao ostalima dozvoljeno da ima privid večnosti. Njene zvezde i sunce se kreću brže i oštrije jer nemaju vremena, a lirika se na toj putanji rasteže između ostajanja i nestajanja. Kako izgleda ”masakr slutnje”, i kakav je ”stadijum poslednje volje”, možemo samo da naziremo kroz lepotu neobične i nesvakidišnje misli i reči.
Kako izgleda svest o ljubavi koja kaže – moram je živeti ?
Posle opreznog čitanja, jer Aninu poeziju ne smemo čitati drugačije, dugo ćemo razvijati zahvalnost prema novim buđenjima – svaki novi dan je zamotan u ukrasni papir i otvoren da u njemu slavimo život i postojanje.
Ana to zna i želi da je čujemo SADA.
Pismo povodom promocije Anine knjige “One zvezdane oči”:
Draga Ana,
želim samo da ti kažem SREĆNO, sa onom konatacijom koju sreća ima u jednom trenutku.
Sreća i trajanje stoje na dve suprotne strane. I jedno i drugo su zvezde koje putuju po ivicama naših zemaljskih dana i tek ponekad se spoje i završe u nečiijim (sjajnim) očima.
Verujem da si srećna, i da ti oči sjaje, dok se čitaju tvoje reči i misli, dok si okružena divnim ljudima i publikom.
Očigledan je taj dar koji nosiš u sebi , isto kao što je očigledna težina tvoje sudbine.
Ali ”težina koju nosi jutro nije deo vremena koji slavimo”… Ti danas Ana, sa svojom knjigom i svojom pojavom upisuješ trajanje i slaviš dostojanstvo koje živiš uprskos porazima koje je život ne pitajući te prostro ispred tebe i tvoje mladosti..
Verujem da svi , kao i ja , u tvojim rečima , tvom osmehu koji nikad ne može da bude običan , u tvom ne odustajanju na kraju, vidimo i osećamo onaj deo sebe i ljudske prirode koji se zove NADA . Ili ga možemo nazvati ” Zvezdane oči ”.
Na neki način ti podižeš taj ” spomenik nade ” i pokazujes nam svojim primerom da je ” san o sreći više nego sreća ”.
Radujem se zbog tebe
Vanja
Kada se napiše reč ona stoji, na belini, i priziva značenje. Kad se reči stave u rečenicu i kada se tražeći rimu , vidljivu u duši, povežu u misli, u osećanje i otvore sliku – priziva se rekacija, sluh druge duše – koja isto luta i isto traži. Kada nastane pesma desi se jedan predah u svemiru. Umire se nemiri, stišaju se patnje, razneže se ohladnele oči – za tren nestane ograničenja i čuju se jasno pulsiranja sa udaljenih ivica .
Izgovorio sam glasno Anine reči i stihove , onako, kako se govore stihovi pred ljudima i onako kako se izgovara molitva.. Treba razumeti…
”..I dok se sa tvog srca topi led,
Svaka kap se razbija o prozor moje duše,
Kao kiša,
Prolaziš pored traga neprimetno slomljene duše.
Ja ionako nisam tu,
Samo klupa gde niko ne sedi,
Samo gutljaj gorkih suza,”
One koji PRATE REČI zamolio bih da kupe Aninu knjigu i podrže, sa malo istinskog svetla, jedno divno pulsiranje u svemiru.
Pođite na stranicu : Pod svetlom istine – Ana Ilić i pronađite jednostavnu instrukciju