Sofija Ivanović – Pod svetlom istine
Pod svetlom istine
Ovaj tekst sam napisala pre dve godine o izuzetnoj pesnikinji Ani Ilić,a tek sada osećam da je pravo vreme da ga podelim sa vama. Pre nego što podelim sa vama tekst, imam želju da najavim još jedan tekst o ovoj autorki koji će izaći čim pročitam, ponovo, njenu zbirku poezije o kojoj planiram da pišem.
Kada, nakon upoznavanja sa životnom borbom ove mlade i prerano odrasle devojke koja je svoj polet našla u poeziji, po drugi put izgovorimo njeno ime, ne možemo se odupreti unutrašnjem osećanju i ne nazovemo je Zvezda Hrabrosti. Sigurno nećemo pogrešiti ako to učinimo jer ona jeste Zvezda, jer ona jeste Hrabrost. Pronašla je zvezdu u sebi iako se nalazi u tami iz koje retko ko izlazi. Taj zvezdani sjaj ju je uzdigao iznad iznad problema, ona je svojim mislima, stavom i izborom pobedila, izlečila se. Naravno, nije pobedila bolest koja nosi epitet- neizlečiva, ali je pobedila bolest negativnih misli. Suočila se sa strahom, uzdigla se iznad neizvesnosti, hrabro ide kroz život usrećujući druge svojim pozitivnim stavom.
Njeni stihovi imaju moć da oduzmu dah, da se zamislimo nad svojim životom. Navode nas da razmislimo zbog čega stalno kukamo, zašto smo nezadovoljni. Ana nas poziva da osetimo blagodeti poezije i umetnosti uopšte. Poručuje nam da maštamo, budemo ono što jesmo i često zavirujemo u naše unutrašnje biće jer od njega sve potiče. Pesnikinja nas uči da kroz život letimo svojim krilima, da ne prihvatamo da nas drugi oblikuju onako kako im odgovara. Ona je dostigla ono što većina neće uskoro- ona je srećna – ona u svojoj nesreći nalazi priliku da se duhovno usavršava. Uspela je da se uzdigne, da sreću, pronađenu u sebi, prenese na one koji dođu u kontakt sa njom i njenim stihovima.
Kao i svi mi, Ana mora negde da izlije, da izbaci bes i bol iz sebe. Ona to čini kroz poeziju, a onaj ko kaže da se nije nagutao knedli čitajući njene stihove, taj laže.
Pre nego što krozo analizu nekoliko pesama u potpunosti spoznamo Anin svet, ako je uopšte moguće upoznati ga potpuno, treba osvestiti još nekoliko stvari. Kada govorimo o sreći, moramo znati da ona, kao i sve drugi, potiče iz našeg unutrašnjeg JA, zavisi samo od naše odluke. Moramo priznati, za sreću se uglavnom odlučujemo kad nam je dosta patnje, ali bolje i tada nego nikada. Sreći moramo proći u susret, a prvi korak pravimo kada odlučimo da budemo srećni. Sama odluka da budemo srećni već je sreća. Naša Zvezda Hrabrosti, naša predivna Ana, odlučila je da prigrabi svu sreću koju joj život pruža, odlučila je i uspela zahvaljujući njenoj ljubavi prema životu. Kad volimo život, nalazimo put do svačijeg srca,pa tako i Ana svoj tanani vez prišiva za naša srca.
Pesma koja otvara zbirku nosi naziv Prva i zadnja. Već u prvom stihu se izdvajaju dva motiva: motiv noći i motiv zvezde. Ono što izaziva početnu i popriličnu jezu jeste reč JOŠ. Ta reč nas sablažnjava jer nam kazuje da ovo nije prva noć bez svetlosti, da ih je bilo i pre ove u koju nas pesnikinja uvodi. Teskoba koja je iskazana u stihu u kome se pojavljuje ova reč, jasno se ocrtava i u narednom stihu u kome prisustvujemo razbuktavanju besa i ljutnje što svetlost, pa makar to bio samo zračak, nije prisutna baš ove noći kad je potrebno da se obodri posrnuli duh. Pesnikinja vapi za “novim zvezdama”, tačnije, za novom svetlošću koja će osvetliti novi kutak njenog bića u kome će pronaći još snage i nadahnuća, u kome će ostaviti bolne uspomene koje, kako kaže, teku pretvorene u bljesak. Poput munje, zablješte, pojave se na kratko, ali ostavljaju ožiljke za sobom. Lutajući u potrazi za rešenjem, svesna da će se ova noćna mora ponavljati, pesnikinja se pita da li vrredi probuditi se i iznova voditi istu borbu. Stihovi: Sutra kao da neće doći bude u nama svest o dubokoj klonulosti, strahu i nesigurnosti u novi dan. Tuga, duboka poput bunara kome se ne vidi dno, uzima pod svoje pesnikinju stvarajući u njoj osećaj nemoći, oduzimajući joj potrebnu snagu. Ona i sama kaže, a mi to osećamo na svojoj koži, da joj je potrebna snaga koju je noć, poput vampira, isisala iz nje, potrebna joj je da se ponovo digne, da ustane uzdignute glave i nastavi svoju Odiseju kroz život. Ono što nam je promaklo kada smo govorili o Ani je to da ona, pretočivši trenutna osećanja u stihove, bira taj način da se oslobodi pesimizma, na taj način se ona izborila da prkosi bolesti i da joj poezijom, odbijajući da joj se prepusti, apsolutno i potpuno jasno kaže NE! Rekla je NE ulozi robinje Fridrihovoj ataksiji.
Ova noć nije kao prethodne. Noćas ona dozvoljava sebi da uvene poput najlepše ruže jer je tuga jača. Noćas je spremna da pogleda istini u oči i poruči joj da je jača od nje iako noćas tuga caruje. Osećaj strave doživljava kroz san, kroz san se suočava sa istinom i istu prihvata. Strah koji danju suzbija, svoje vreme iskorišćava noću , trza nežnu i tananu dušu. Ti trzaji su samo priprema za još strašniju realnost, ti trzaji jačaju njenu ličnost i bude uspavanu lavicu u njoj. Pesnikinja večeras vene jer zna da će se sutra iznova roditi sa saznanjima o sebi i životu, sutra naći novu sreću koju će kombinovati sa starom.
U poslednjoj strofi se javlja motiv plača, suza. Naša liričarka prihvata plač bez pobune jer zna da je lakše samo prihvatiti osećanja takva kakva jesu nego ih gušiti i boriti se protiv njih. Ona ove noći lije suze koje će sutra presahnuti, ali zna da nikad neće prestati da plače. Njena duša će doživotno tiho plakati, samo što ona neće dozvoliti da joj taj plač pomuti radost jer se navikla na njegovo stalno prisustvo, prihvatila ga je kao deo sebe. Ona ovim želi da nam kaže da se ponekad treba prepustiti pesimizmu i tuzi, kako bismo u narednim danima mogli biti optimistični i srećni, kako bismo shvatili da je ono pre tuge i pesimizma bilo bolje i da nam nije trebalo ništa više, a bili smo nezadovoljni onim što imamo.
Kad smo sve ovo sagledali, moramo se vratiti na naslov pesme. Naslućujemo da se naslov odnosi na noć koju smo preživeli zajedno sa pesnikinjom. Naime, ona izjavljuje, odlučno i čvrsto, da je ovo prva noć u kojoj je dopustila sebi da se potpuno slomi i da je ujedno i poslednja noć ovakvog kraha, ona to više neće dozvoliti.
Čak i kad ne bismo bili upoznati sa borbom koju Ana vodi, analiza pesme bi ostala ista, a jedino što bi se promenilo je deo o robinji. Tada ne bi, u analizi, pisalo da je rekla NE! Fridrihovoj ataksiji, već bi tu stajali pojmovi bol, tuga, očajanje.
U Aninoj poeziji možemo uočiti nešto što samo retki uspevaju, a to je da iako su pesme destruktivne, ona uspeva da ih preokrene u konstruktivne, optimističke. Ono što retko ko uspeva je da to učini u samo jednom stihu. Ovu osobinu njene poezije uočavamo i u poslednja dva stiha pesme Sama:
I ostaje samo ugašena vatra u duši,
Koja još uvek pucketa u obliku tišine i belog dima”
Prvi navedeni stih je poslednji stih destrukcije i pesimizma, a pretposlednji stih cele pesme. Pesma bi mogla i bez poslednjeg stiha, ali bi nas onda ostavila u beznađu. Ovako do nas stiže poruka da uvek, i u pepelu, postoji nada da će biti bolje, postoji nada da će vatra ponovo da se razbukta. Pesnikinjina tanana duša potvrđuje da nada poslednja umire, sve dok se čuje pucketanje “ugašene” vatre nada postoji.
Pri pomenu pepela, ne možemo da ne pomenemo Feniksa, pticu koja se rađa iz pepela. Poistovećivanje pesnikinje sa ovom pticom je očigledno u pesmi Slutnja i strah u kojoj su “zgažene slike posute pepelom boja”. To je trenutak beznađa, sivila, koji ona prevazilazi snovima. Sanja svet u bojji i zamo nalazi utehu zato što zna da su ti snovi samo njeni, niko joj ih ne može oduzeti. U tom svetu, pobeđuje njena mašta,, pobeđuje njeno JA koje je prinuđeno da se sakrije od sveta. Mašta i to JA, to su njena krila od svile. Motiv krila nas navodi da zamislimo pesnikinju kako se vinula u plavi beskraj i tamo leti, širi ljubav, a onda se vraća na zemlju. Onda pada, sli taj pad ne boli jer, kako ona kaže, to su drvena krila, nisu njena, njena krila su od svile. Drvena krila su joj drugi stavili, drvena krila su ono što ona nije. To su iluzije, želje i snovi drugih, to je ono što bi drugi želeli da ona bude. Zato što ona nisu njena, zato ne boli kad se razbiju pri padu. Ta drvena krila imaju i ulogu čuvara njenih svilenih krila. Kada se razbiju jedna (drvena) ostaju joj druga, ostaju ona prava, nežna leptirova krila.
Kad smo već pomenuli pad, neophodno je uvesti i motiv dna do koga pad dovodi. U trećem stihu prve strofe pesme U sjaju bezbojnih kiša pesnikinja pokazuje svoju genijalnost i uspeva da nas natera da danima razmišljamo o tom stihu koji glasi:
“ideš ispod dna da ne bi morao niže”
Pitanje koje sada postavljamo glasi: Šta je ispod dna? Postoji li nešto ispod dna? Nakon dužeg i mukotrpnog razmišljanja dolazimo do zaključka da se ispod dna nalazi dno dna. Sada se pitamo: Zašto baš idemo u dno dna i šta je ispod njega? Sledi još razmišljanja, a onda nam sine misao da je sledeći stepen pada večno dno. Sama reč VEČNO upućuje na to da nema povratka, da nema mogućnosti uzdizanja. Ako odemo ispod dna, možemo se uzdići, možemo krenuti ka površini ako upotrebimo svu snagu koju imamo, ne samo fizičku, već i onu mnogo važniju, duhovnu. Večno dno je apsolutni mrak, tunel bez kraja i bez svetlosti. Naša pesnikinja, puna optimizma, hrabri nas, ali i sebe, hrabri nas da možemo napred sve dok ne dopustimo pad u večno dno. Nešto što ne možemo reći za većinu današnjih pesnika, možemo reći za našu Zvezdu Hrabrosti. Naime, reč je o tome da se pesma U sjaju bezbojnih kiša , osim navedenog analiziranog stiha i naslova, ne može objasniti rečima, jer reči koje bismo iskoristili ne bi dotakle mnogo od dubine pesme, rečima bismo oskrnavili pesmu. Ovu pesmu duša razume i oseća na pravi način, a to je sasvim dovoljno. Naslov nosi poruku da se i u sivom, crnom, pa čak i bezbojnom može naći iskra koja će zasvetleti i privući nam pažnju. Takođe, kiše iz naslova možemo tumačiti kao suze koje, pre nego što poteknu, daju našim očima sjaj. Naravno, ne mogu se porediti sjajne oči od seće sa onima sjajnim od tuge, ali ova dva suprotna i nespojiva osećanja imeju nešto zajedničko – sjajne oči.
Pesma Krhkost osmeha kao da se nadovezuje i dovršava pesmu U sjaju bezbojnih kiša koja joj prethodi. Izdvojićemo nekoliko motiva, ali najpre ćemo dovršiti motiv očiju. U ovoj pesmi, pesnikonja kao da definiše sjaj očiju izazvan tugom, ona ih naziva očima koje sjaje ugašenom svetlosti. Moramo se složiti sa njom jer je to istina, ali ćemo dodati da postoji još jedan izdajnik koji odajae da smo našu tugu zalili, rekli bismo, slanom kišom. Taj izdajnik je crvenilo koje se javlja ispod očiju i na obrazima nakon posete tuge. Neminovno, ožiljci su lični žig života i njih nosimo samo mi, oni ostaju kao večni podsetnik na preživljeni bol, ali i podsetnik na to da smo pobedili, uspeli da izađemo jači i mudriji iz bola, naučili smo šta je trebalo. Ožiljci su uvek tu da nas podsete da se sve događa zato što treba da se dogodi, da bismo postali boljii neprestano dograđivali sebe kao ličnost. Ožiljci su deo nas, naše intime i ne možemo ih predati u ruke drugome, oni su samo naše lekcije koje smo propustili da naučimo ili ih nismo dobro savladali.
Došli smo do motiva slobode koji je protkan kroz sve pesme. Reč je o slobodi da budemo ono što jesmo, da slobodno biramo put kojim idemo i ljude koje ćemo povesti sa sobom. Uučava se i sloboda misli koje dolaze direktno iz srca, ne dozvoljavaju umu da ih poljubi. Sloboda stvaranja i sloboda življenja, pravo da koristimo ove i sve druge slobode koje će nam doneti dobro bez nipodaštavanja drugoga, na te slobode nas pesnikinja podseća. Nemiri i lutanja duha i misli su, takođe, sloboda, ali sloboda u nastajanju. Da je sloboda nastala i ispoljila se, osetićemo kad prepoznamo radost u sebi.
Kada nas bol satire, normalna reakcija je da se borimo protiv njega. To što je normalna, ne znači da je ispravna. Ne treba gušiti bol u sebi jer će se tako sve više nagomilavati, treba ga pustiti da odradi svoje. Ovu poruku nam šalju sledeći stihovi pesme Krhkost osmeha:
I peče pogled u ogledalo, gore oči,
I boli dodir na duši, ne veruje nikome,
Neka peče, neka boli
U ovoj pesmi, vreme je stalo. Vreme i prostor su postali jedno. Jedino što znamo o vremenu jeste to da ga više nema, ne postoji mi juče ni sutra. Sadašnji trenutak je fiksiran i neće proći sve dok pesnikinjino biće ne nađe način da prevaziđe njegovu težinu i učini ga lepim. Postoji samo sadašnji trenutak, ali on nije ovde, on je u nekoj jdrugoj dimenziji. Taj trenutak je otvorio vrata pesnikinjinoj duši da izađe iz kaveza i vine se u mamkrokosmos, da pobegne na neko vreme iz mikrokosmosa u njoj, pa da joj se vrati (duša) uvećana, obogaćena i oplemenjena zvezdanom svetlošću koja će njenom licu dati sjaj.
Naše putešestvije kroz Anine stihove završavamo pesmom Plavi zakloni u kojoj ona uspeva da ostavi pesimizam, bol i tugu po strani i ne dozvoljava im da se umešaju u pesmu. Pesma je od početka do kraja u optimističnom tonu, svedoči o odlukama koje je donela, a koje bi svi mi trebalo da donesemo. Shvatila je da jadikovanjem neće učiniti da problemi nestanu, ali je spoznala i to da prihvatanjem njih, takvih kakvi jesu, može postići svoj unutrašnji mir, sreću, može ublažiti dejstvo problema na njeno nežno, krhko, a tako snažno biće. Njoj je dosta tuge i patnji, uželela se svog osmeha koji je uspela da vrati, ne samo sebi, već i nešim licima, licima koja putuju sa njom kroz stihove. Rezultat rada na sebi, svom duhu i prihvatanju je značajan i u sebi nosi poruku da treba voleti život, voleti ga i onda kad je najteže, kad ne vidimo razlog da ga volimo. Naša Zvezda Hrabrosti je zavolela život i ljude oko sebe pa nam poručuje da i mi to učinimo za naše dobro i spokojstvo.
Ono što treba istaći je zrelost devojčice, sada devojke, koja je prerano otrgnuta od razigranosti detinjstva. Što se dtilskih odlika tiče, Ana odlično vlada metaforom. Prisutno je još dosta stilskih figura, ali ističemo najdominantniju i onu u kojoj je najbolja. Raznolikost motiva, prelivanje jedne boje u drugu, smenjivanje osećanja iz jedne krajnosti u drugu i, na kraju, postignut balans života. Sve ovo, uz nepokolebljivu veru da ona to može, izvezla je u jednu intimnu ispovest i otkrila nam sebe, kao što je otkrila nas same nama.
Autor teksta: Sofija Ivanović, student IV godine Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, odsek Srpski jezik i književnost i autor zbirki poezije: “Moć ljubavi” i “Valcer srca” kao i romana “Igra sudbine”
Melem za dušu
20. mart 2020.