Lana Nikolić
Danas sam se vraćala sa posla preumorna, slučajno sam zavirila u sanduče i tamo sam zatekla jedan divan koverat. <3 Pa to je Anina knjiga! znala sam, Anina knjiga (ovaj dan je upravo postao još posebniji)!
Knjiga moje Ane Ilić čiju sam poeziju otkrila pre par godina sasvim slučajno, i ne sećam se kako, znam samo da sam čitala i čitala onlajn, i da sam ceo fejsbuk pretražila dok je nisam nekako našla.
Onda sam prečitala sve što sam mogla o njoj i bila zapanjena – kao da sam naišla na neki deo sebe, samo mnogo sofisticiraniji u poetskom smsilu.
Tada, kao i danas, smatrala sam da je njena poezija mnogo zrelija od moje, promišljena i duboka, prava filozofska. Mislila sam “Bože, ja nikad neću ovako dobro pisati”, u tom momentu kad sam je prvi put čitala.
Onda sam shvatila da nije ni važno šta će i kako koja od nas dve da piše, važno je samo da Ana postoji, i da stvara, ne bilo kako, nego odlično.
Neke njene skoro detinje, rane pesme imaju toliko kvaliteta i snage koliko sve one u antologijama raznim neće ni za sto godina.
Poezija je moja velika ljubav, i retko dajem pozitivne komentare na bilo šta što novopečeni mladi pesnici pišu, ne zato jer sam mnogo pametna nego što osećam da u tome uglavnom nema života, samo tekst, i nikada me ni jedna od tih pesama nije toliko iznutra zatresla kao neka Anina.
Za život unutar poezije potrebno je iskustvo, ono pravo, doživljeno, a Ana ga ima napretek ( i možda negde, intenzivnijeg od većine), i pored toga ima jednu retku sposobnost, da sve te nataložene uspomene, slike, emocije i preispitivanja koja su mi tako dobro poznata sabije u kvalitetnu rečenicu, da od toga napravi pravu poeziju.
Ana je prava filozofskinja pesnikinja, ona koja živi sve što stvori, i kad je čitam, osećam se kao da čitam sebe, samo, kako rekoh, sofisticiraniju verziju, odmereniju, skoro vrhunsku.
Ona ima neverovatnu smelost i spontanost (koja meni, razume se, nedostaje) da piše i objavljuje, tako da se svi radujemo i obogaćujemo. Kad je čitam, podsetim se da bi nekad, zaista trebalo da skupim hrabrosti i objavim tu zbirku. Jednom.
Ja želim da naša deca jednom uče Aninu poeziju u školama, jer je zaista vanredna, a uverena sam da će u budućnosti tek biti savršena.
Kad me ljudi pitaju šta da čitaju a imaju afinitet prema poeziji usmeravam ih na ono što Ana piše kao na obaveznu lektiru. Nadam se da će jednom to i biti.
Meni je beskrajna čast što je poznajem, makar ovako, i što mi je ulepšala ne samo ovaj dan, već i mnoge druge, kada sam se vraćala njenoj poeziji u časovima preispitivanja, da se podsetim da dobre pesnikinje tek dolaze, i da ono što osećam nikad nije samo moje nego – naše.
Hvala Ana.
Milanka (Lana) Nikolić, rođena 28. septembra 1991. godine u Prokuplju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek Opšta književnost i teorija književnosti. Završila je master studije Filološkog fakulteta na profilu Jezik, književnost, kultura, a trenutno je na istom fakultetu, na doktorskim studijama. Svakog dana je na Radio Beogradu 202 gde uči kako da postane radio novinarka. Voli radio, poeziju i filozofiju. Sve radove potpisuje imenom Lana Nikolić.