Nenad Gajić
Čitajući Anine pesme, dirnuo me je iznenadni iskorak koji se dogodio veoma rano: jedina pesma u zbirci koju je napisala kao desetogodišnjakinja još uvek je dečja pesma, ali već onih nekoliko pesama iz sledeće godine nose tugu i ozbiljnost neprimerene njenom uzrastu.
Kada devojčica od jedanaest godina stihom kaže:
“I nisam umela ništa, u vremenu kada je sve bilo lako”,
poput odjeka zvona u vazduhu ostane osećaj da je to vreme nepovratno prošlo i da ju je nešto nateralo da prebrzo odraste. A opet, za nauk svima nama koji se svakodnevno suočavamo sa sopstvenim izmišljenim ili stvarnim demonima, te iste pesme ona završava optimizmom i odlučnošću da se bori. To je ništa drugo do hrabrost, sumnjati i plašiti se, ali ipak ići dalje.
Jedan “beskrajan osmeh” za Anu, poput onoga koji mi je pružila istoimenom pesmom.
Pre neku godinu napisao sam preporuku za knjigu pesama devojčice primorane da brzo odraste.
Danas je ona devojka, student, i još uvek se bori. Objavila je drugu knjigu pesama, ostala lepa i licem i duhom, sluša dobru muziku u lošim vremenima. Njen život će uvek biti borba, ali rešena je da pobedi. Iako bolesna, ona je zdravo lice Srbije koje mnogo više prija od rijalitija. Njene pesme imaju ono što nam tako često nedostaje danas – optimizam i volju. Naručite neku njenu knjigu, ili obe, platite ih koliko želite, i oplemenite se – ovo je redak slučaj da ćete, pomažući, i sami dobiti nešto na dar. Na kraju, kada ste poslednji put kupili knjigu pesama? Možda je vreme!
Nenad Gajić, književnik