Milica Anđelković Jovanović
Tražim podršku za Anu i sve druge Ane koje su se usudile da budu mlade, a nasmejane u ovoj zemlji
Godine 2005. uplovila sam u aktivističke vode, najpre volontirajući u dva udruženja OSI, zatim radeći u velikoj britanskoj nevladinoj organizaciji Save the Children i, najzad, radeći kao koordinatorka KZM Vranje od njenog osnivanja do odlaska na trudničko bolovanje. Ne pričam sve ovo da bih vas upoznala sa svojim likom i delom, već da bih istakla kako se ove godine navršava decenija mog profesionalnog kontakta sa mladim ljudima.
Radeći za mlade i sa mladima, susretala sam među njima različite ličnosti: ističem da su, svi od reda bili dobri ljudi, ali sa strahovima, dilemama, nezadovoljstvima i nesigurnostima, sa kojima su se nosili svako na svoj način. Nažalost, u velikom broju slučajeva je unutrašnji odgovor na te objektivne izazove bio negativan i manifestovao se u delikventnom ponašanju (konzumiranje cigareta, alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci), bežanjem iz škole, konfliktima sa članovima porodice, kroz vandalizam ili druge vidove nasilja prema drugima, ali i prema sebi.
Uzroke ovakvog ponašanja treba tražiti kako u strukturi ličnosti mlade osobe, tako i u realnim društvenim okolnostima. Činjenica je da pubertet i rano adolescentsko doba imaju brojne specifičnosti, počev od velikih fizioloških promena u organizmu, preko emocionalnih nestabilnosti, sve do pitanja izgradnje identiteta mladog čoveka.
U situaciji kada vam se telo, pogledi na svet i odnosi sa drugima radikalno menjaju, kada je svaki dan pun novih nesigurnosti i pitanja, imati podršku i uzor, ključna su mesta na kojima se odlučuje na koju će stranu mlado biće krenuti.
Podrška se, sasvim očekivano, najpre traži u porodici. No, savremena porodica i sama trpi velike promene, jer je, u situaciji duboke društvene krize u kojoj se Srbija decenijama nalazi, došlo do modifikacije roditeljskih uloga, slabljenja autoriteta i preispitivanja osnovnih principa na kojima porodica počiva. Roditelji u hroničnoj trci da obezbede egzistenciju, neretko bivaju zamenjeni grupom vršnjaka, koji i sami često dolaze iz disfunkcionalnih porodica.
Najzad, kao legitimni modeli ponašanja se pojavljuju i oni koji obezbeđuju gledanost televizijama, bilo da su pevači, zabavljači, navijači, starlete, političari ili kriminalci. Zajednički imenitelj svima je uspeh preko noći, brza zarada i lagodan život koji onda sledi. Neosvešćenom mladom čoveku je to dosta.
U vezi s tim, lako je uočiti nezainteresovanost, ili čak otvorenu odbojnost mladih prema bilo kakvom angažmanu koji podrazumeva učenje, volonterski rad i posvećenost opštem dobru. Najstrašnije u svemu tome je što mnogi kapaciteti ostaju neiskorišteni, zamaskirani i utopljeni u dominantni način ponašanja mladog čoveka, ukoliko je on društveno neprihvatljiv. Koliko li je istinskih talenata ostalo neotkriveno na taj način, jer su se, umesto u nešto kreativno, plemenito i humano, pod pritiskom društvene stvarnosti, izmetnuli u neku svoju suprotnost?
Samo oni najtalentovaniji i najveći, uprkos svim realnim životnim preprekama ili možda baš zbog njih, uspevaju da daju odgovor od čije lepote i iskrenosti zastaje dah. E, ja sam na tom mestu srela Anu. Mladu ženu sa kojom sam se rukovala pre tri godine, kao dobitnicom jedne od nagrada na književnom konkursu koji je organizovala kancelarije koju sam vodila, ali koju sam istinski upoznala tek poslednjih dana, čitajući njenu poeziju. O vrednosti njenog dela neću da sudim, jer nisam književni kritičar, ali bih danima mogla da govorim o osećanjima koja su njene pesme probudile u meni: ushićenost istinama koje ona, ženski lako i ženski komplikovano, otkriva; divljenje pred snagom njenog duha sakrivenog u igre rečima i stid pred samom sobom što lako zaboravljam na sreću kojom me je život udostojio.
Iskustvo i osećanja, razum i srce, svi oni zajedno daju mi pravo da od onih koji donose odluke, tražim podršku za Anu i sve druge Ane koje su se usudile da budu mlade, a nasmejane u ovoj zemlji. Možda će ta podrška, finansijska, zdravstvena, medijska… promeniti predstavu o vrednostima u glavama mladih ljudi koje srećemo na ulicama i ubediti ih, pre nego sve naše, roditeljske, prijateljske, odrasle reči, da na sebe same uvek mogu da računaju. Mislim da im dugujemo, makar toliko.
Milica Anđelković Jovanović, sociolog
26. maj 2015. Vranje