Ljubivoje Ršumović
Ana ne piše o tome kako bi trebalo da bude, već o tome kako jeste. Poput eksplozije u kamenolomu niču njene pesme i ne donose nam na lica običan osmeh, već onaj kada prepoznamo svu teškoću življenja, a ipak se opredelimo da živimo i volimo.
Kad kaže, recimo, u jednoj pesmi ‘greh je ubiti drozda, ali greh je i voleti ga…’ u tim stihovima vidi se, u stvari, njena odluka da na život gleda kao na ono što je, a ne na ono što bi trebalo da bude, što nam neko omogućava, daje nam. Zapravo, Ana je shvatila da je život sada, a ne sutra.