Gordana Dimitrijević: Zbirka pesama Utrnule reči Ane Ilić
Čitaoci treće zbirke pesama Ane Ilić, pod nazivom Utrnule reči, svakako će biti iznenađeni novim, snažnim i modernim pesničkim izrazom ove mlade pesnikinje.
U uvodnoj reči ona nam predočava da pesme nisu stvarane iz potrebe i želje da se NEŠTO KAŽE, već su reči te koje NjU PIŠU, poezija je gradi, izgrađuje i kroz nju živi. Time Ana na početku nagoveštava da se njene pesme moraju čitati na suštinski drugačiji način od onog kako se na primer čitaju romantičarski pesnici.
Za samo razumevanje poetike Ane Ilić izuzetno je važan njen esejistički tekst pod nazivom APEJRON. Apejron je načelo antičkog filozofa Anaksimandra kojim je definisao prapočetak i prauzrok svega postojećeg. Svet kao beskrajna masa ne može niti ostariti, niti propasti, a u sebi sadrži suprotnosti iz kojih nastaje sve, pa i naša Zemlja.
Kada je moguće spoznati postojanje i šta je moć koja je samo zatreperila pred čovekom?
Treba li verovati jednom pesniku koji ni sam sebi ne može u potpunosti da veruje jer su istine utrnule, a sve što je u njoj zaboravljeno? I u jednom sasvim neočekivanom iskazu, u jednoj snažnoj misli sublimiraju se odgovori za kojima se traga.
Svi moji stihovi u službi su jednog koji će mi biti epitaf.
Kao svojevrsna praktična potkrepa ovakvim Aninim načelima iskazanim u eseju su pesme.
Možda će nam se učiniti da su neki stihovi do te mere zamršeni da je svako traganje za sadržinskim elementima i smisaonoj celini uzaludno. Međutim, tumačenje stihova istovremeno je i potraga za smislom, potraga za bićem i istinom o njemu. U Aninim pesmama naglašene su mnoge nedoumice, ali i sklonost ka kontrastima kao na primer u pesmi Čistine.
Zašto da letim kad mogu da hodam?
Juče je bilo tragično ne smejati se,
sada je tragično sumnjati u to.
Anin stih i metafora su autentični i moderni, ali su motivi bliski poeziji Branka Miljkovića, te ne čudi što stihovi iz njegovih Tragičnih soneta postaju moto Aninog sonetnog venca.
Pišući jednu takvu majstorsku formu, odnosno ciklus od petnaest soneta koji su tematski povezani, pri čemu poslednji pod nazivom MAGISTRALE čine početni stihovi prethodnih četrnaest soneta, dakle, pišući jednu takvu zahtevnu formu, Ana je pokazala izuzetno poznavanje spoljašnje i unutrašnje strukture strofe i rime.
Polazni motiv njenog sonetnog venca su stihovi XIII Miljkovićevog soneta Kraj putovanja koji glase:
To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikad nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
i nema mene, al ima ljubavi moje.
Za oba pesnika svet je sazdan od dijalektičkih ukrštaja suprotnosti, a ono što donosi strah je opšte ništavilo:
Rekoše svet, rekoše tišinu, rekoše muziku
rekoše biće, rekoše mir i slast urliku
A ja shvatih samo krv i đavole.
Zbirka Utrnule reči govori o Aninoj velikoj stvaralačkoj individualnosti. Sa jedne strane nalazi se svest o paradoksalnosti života, o varljivosti vremena i neminovnosti prolaznosti. Sa druge strane je čovekova moć – ljubav, trag koji ostavlja svojim bitisanjem i čistota kojim prihvata životni krug i ne stoji zaglavljen u njemu. Snaga koju Ana nosi u sebi pretočena je u snažne pesničke slike i ja vas pozivam da ih čitajući njenu novu zbirku sami otkrijete.
Gordana Dimitrijević, profesor književnosti
za Književni časopis: “Suština poetike“, 04. jul, 2018.