U uglu svih vetrova

Idem dalje, bežim,
Krijem se:
Dete mraka i prašine,
Prati me u snu i zove na javi,
Uspomene na strane, ali svoje nemire,
Kao lepljiva crna smesa
Koja preliva i krije stvarnost,
Ali da ih barem ne vidim,
Barem ne čujem,
Prate me u snu i zovu na javi.
Još uvek čujem jecaje,
Jer nisam dovoljno
daleko da pobegnem,
I nikad dovoljno blizu da ih stišam.
Bilo je lako gledati preko ramena,
Sada gledam samo ispred sebe,
Ne zato što mogu da zaboravim,
Već zato što ne želim da vidim
Svoje utabane tragove i crne obrise
Nekog bliskog, nekog ko je bio ja,
I znam, prati me svake noći,
I okrećem glavu da ne čujem,
Ali me doziva,
To dete koje je plakalo,
Dete koje sada mrzi
I koje je već na korak
Od još uvek svežih ožiljaka,
Jer niko ne udara jače od života.
I sa svojom armijom noćnih leptira,
Opet me vraća,
I ja sam ponovo to dete.
Ponovo je mrak i ponovo se bojim,
Ali oluja je stala
I sada vlada jeziva tišina.
Više me ne zove,
Jer sve što sada čujem je žuborenje u daljini,
I više me ne prati,
Jer ja ne idem više dalje.

Pesma je napisana sa 13 godina