Suvišni cvetovi

Lakše je ako su to samo mali ljudi,
nemih pogleda bez juče i sutra,
naivnog sluha bez sumnjičavosti,
slučajnog postojanja bez stvarnog života.
Samo lutke, siluete, senke,
van scene tvoje savesti
i dok niko ne sluša tvoje monologe njima u odbranu
sretaćeš njihova bleda lica
i kroz tunel tvoje prezreve nesvesti,
sudićeš im.
Ne želiš da priznaš
trajne ostatke tvog sporog razvitka.
Varvari će im oteti svetlost,
ti ćeš pod svojim suncem plakati.
Naglas lažeš sebe, ali mimika te odaje,
slabi gestovi, blage grimase.
I oni od tvoje vrste to ne primećuju.
Oni od tvoje vrste uglas će s tobom
želeti druge cvatove drugima.
Lagaćeš sebe, boleće druge,
one koji primećuju grimase,
one sa zvezdanim očima.
Da li su i moje oči zvezdane?
Ili su sada prazne
jer su sve zvezde bile padalice
i, u obliku sjajnih želja, sagorele u dalekom svemiru?
Iza tvojih crnih stakala ne osećaš tresak,
samo kroz maglu vidiš one male ljude kako mile,
gledaš živote kako se ruše
i refleksno te pritiska seta.
Ali tebi je nekad, neko, negde rekao
da zaslužuješ tu stranu sunca.
Meni je neko nekad rekao da je niko ne zaslužuje.
Da li je “uteha” reč koja nas spaja?
Ne želim da zovem razum,
ne želim da priznam svoj gnev.
Na svojim tananim mostovima,
jednom ću shvatiti.
Tebi će govoriti, tebe ću moliti,
ponosno na dnu, patetično za kraj.
Hoćeš li mi onda suditi?

Pesma je napisana sa 14 godina