Plavi zakloni

Progonjena zvižducima snežnih koraka,
Živeću u belom,
Želeću samo svog osmeha svetlost.
Videla sam lavinom zatrpane žudnje,
I moći ću da nastavim,
Moći ću da izbledim sliku ignorisanih patnji.
Videla sam ostrih reči rane
I krvavih suza žrtve,
Moći ću da ih zaboravim,
Moći ću da okrenem glavu i čujem samo potop.
Dodirnula sam dokaze zgrušenih ostataka srama,
Ne stide se, ne jure zvezde,
Moći ću da im poverujem,
Moći ću da im ne zameram.
Saslušala sam ih,
Dopustila da lebdim iznad stvarnosti,
I onda sam ih zavolela,
Njih, život, ljude oko sebe.
Želela sam samo  da su u pravu,
I da je tihi mrak samo deo svakodnevnice.
Sneg je tako primamljiv,
Ali bilo je hladno,
Sunce je tako uočljivo,
Ali nije grejalo.
Dečiju naivnost zvali smo prošlošću,
A verovali smo sebičnim zagrljajima.
Uvek samo u magli tuđih misli,
Živeću u belom,
Želeću samo svoga osmeha svetlost.

Pesma je napisana sa 15 godina