Krhkost osmeha

Ne postoji više juče, vreme je stalo.
Senke drugih krovova uvek iznad tvog doma,
Hrapavo sunce uvek tvoje lice greje,
Tragovi za tobom ne ostaju,
Ožiljke samo lično nosiš,
U vrelini sopstvenih suza,
I tihih molbi vremenu,
Tvoje oči sjaja ugašenih svetlosti
Presecajući tamu traže slobodu u beskraju,
Nedostižnu i neuhvatljivu,
Onu koja je uvek u drugim rukama,
I uvek se javlja samo izdaleka,
I peče pogled u ogledalo, gore oči,
I boli dodir na duši, ne veruje nikome,
Neka peče, neka boli,
Možda ovaj put nećes samo ti da patiš.
Stežes jače, veruješ u pogrešna skretanja…
I udobni talasi hladnoće prolaze,
Ali uvek sa sobom slomljene duše odnose.
Ne postoji više sutra, vreme je stalo.

Pesma je napisana sa 15 godina