Za svet oko sebe, za bolji svet oko sebe i bolju sebe
Političke govore nikad nisam držala, ali studiram filozofiju i mi na fakultetu se svakog dana pravimo da sve znamo, tako da mi to nije strano. 🙂
Neki me znaju kao pesnikinju i sigurno se pitaju šta ću ovde, i mogu da kažem da jeste poetično biti okružen ovakvim ljudima. Možda olako koristim tu reč, ali kada vam nešto preplavi dušu, kad osetite ushićenje i ponos, i kad osetite da je neko čvrst upredstavljanju vašeg (baš vašeg sna) to je taj neki osećaj. Svako će reći da je to slatkorečivo, da nije teško pogoditi šta je utilitaristička sreća, sreća većeg broja ljudi, i da je lako prebaciti je u svoje reči, ali ja govorim o osećaju koji je mene još kao malu preplavio dok sam slušala jednog od srpskih najvećih filozofa, a osećaj je samo pokretač radnje, i ovakav osećaj možemo da imamo samo u početku kao što je ovaj, i na kraju kreiranja umetničkog dela ili kraju primanja umetničkog dela. Poetični početak nam onda i treba.
Tako da se ne osećam previše strano ovde. A i kako da se osećam strano pred ljudima koji samo čekaju da neko izvuče ono najbolje iz njih? I znam taj osećaj, i najbolje iz mene su uvek izvlačili upravo ljudi kao što ste vi, i to tako ide u krug. Iz svog iskustva znam da ljudi i pored svojih teških života u ovoj zemlji, ne bi hteli da mene (a sigurno i ostale u mojoj poziciji) postavljaju u nepriliku u kojoj se ja nalazim svaki dan. Razlog tim neprilikama je što me zaboravljaju, nema dovoljno onih koji će da dižu glas o tome, koji se pojavljuju. Recimo da bih ja najviše i podizala glas s obzirom da me se i lično tiče. Jer iako verujem da postoje ljudi kojima lična korist nije cilj delanja, ona je ipak nagonska, i dok potiskuje neke nagone čovek može nagonski da uoči šta sve predstavlja problem na putu da se ostvari ta korist, uzevši da ovde lična korist označava samo kvalitetniji život za osobe u mojoj situaciji.
Da se vratim na ono stvaranje umetnosti, za kraj, umetničko delo je upravo to, ako je forma stvorenog prijemljiva. Stvaranje nema ciljnu grupu, ali stvoreno se obrati nekom, ko je u stanju da ga prihvati. Ako ovo što sam rekla posmatram kao svoje pesničko delo (a tako posmatram većinu onoga što radim), ne mogu da očekujem, ali mogu da se nadam da će svako to da nameni sebi, jer je uvek najveća promena ona sopstvena.
Konvencija Demokratske stranke
19. Mart 2016. Vranje
Osećanja, razum i srce bi da menjaju nepravdu, da traže od onih koji donose odluke razumevanje i podršku za obolele, za retke bolesti, za osobe sa invaliditetom, za umetnost i kulturu, bolje obrazovanje ali i za sve one koji su se usudili da budu mladi a nasmejani u ovoj zemlji. Poverenje se gradi a imati poverenja u nekoga znači verovati u njegovu doslednost i dobronamernost, istrajnost, mogućnosti, odlučnost… Veru da će se naša pesnikinja i student ponašati u skladu sa očekivanjima građana pokazala je Demokratska stranka koja je prihvatila predlog i inicijativu Opštinskog odbora DS Vladičin Han da je kandiduje kao vanstranačku ličnost za Narodnog poslanika na Parlamentarnim izobrima. Ana je odlučila da i pored svakodnevnih studentskih obaveza i borbe protiv Fridrajhove ataksije, sa visoke 41. pozicije izborne liste „Za pravednu Srbiju“ prihvati kandidaturu.
Jedanaest godina suočenih sa neizlečivim, brojnim teškoćama i preprekama naterali su Anu da prebrzo sazri, upozna život iz jedne druge, većini, malo poznate dimenzije a stečena saznanja bi da podeli sa svima i svima u korist. Ona zna da Ataksija ne daje pravo na drugu priliku, ne dozvoljava čekanje na „bolja vremena“. Iskustvo i težak život su je naučili da mora svakoga dana da se bori iznova i iznova. Za svet oko sebe, za bolji svet oko sebe i bolju sebe.