Što se dogodi – NAJLEPŠE JE
Na čaju sa… Ana Ilić, pesnikinja iz Vladičinig Hana
Za Anu Ilić nije bitno koliko ima godina, a ima devetnaest, ni gde je rođena a rođena je u Vladičinom Hanu. Nije bitno ni šta radi, a studira filozofiju na Filozofskom fakultetu u Nišu, niti da li je njeno telo zdravo, a nije. Boluje od retke i teške bolesti Fridrajhove ataksije. Za Anu Ilić, mladu pesnikinju koja je osvojila srca Nišlija, i Beograđana, i Novosađana i svih stanovnika gradova u koima su odzvanjali njeni stihovi, bitno je da piše. Ana Ilić piše dobre stihove a to joj daje moć da postane bezvremena.
Oko nje se vreme upliće i zapliće i ostane zbunjeno možda zbog tog osmeha, zagonetnog, koji očarava i rastužuje u isto vreme. Napisala je: „…želeću svoga osmeha svetlost“.
– Osmeh, bilo čime izazvan, smatram izuzetnim, jer nismo gospodari osmeha; kad mislimo da jesmo, onda je lažnjak. Ali kada dođe spontano, kad nas to sunce obasja, postajemo bitni jedan momenat, bitni večnosti.
Koje je za tebe najdragocenije osećanje bez koga ne bi mogla da živiš?
– Ponos. Ali ne ponos u smislu gordosti, već onaj ponos usled ljubavi…
Da li možeš da nas naučiš kako se prevazilazi tuga i nesreća?
– Ne baš, to se uči od vremena i vremenom, ako se uopšte i uči. Pre bih rekla da se ta sposobnost samo otkriva.
Kada je bio tvoj najtužniji dan?
– Ne delim baš tako dane, neki dani su emotivno iscrpni, ali takvi su i najviše poučni i ostaju urezani u sećanje. A sećanja, i mogućnost da osećanja iznova i iznova budimo tim putem, ma kakva ona bila, je najdragoceniji od svih darova života.
Koji je tvoj najsrećniji trenutak?
– Svaki trenutak kad ja mogu da budem ja. Najčešće je to kad sam sama, ali postoje i osobe pred kojima mogu da pokažem sebe. Postoje i stvari koje me oslobađaju dok ih radim, zapravo oslobađaju delove mene kojih nisam bila svesna, i čak sa više ja – ja. Takvi trenuci mi prijaju…
Šta radiš kada si srećna?
Možda je prosto, ali ja uglavnom tada recitujem, onako dramatično, glasno. Osetim se kao u pozorištu… Jer, kad sam srećna kao da imam kontrolu nad svim drugim osećanjima i lako ih interpretriram.
Da li misliš da zdravi mogu da razumeju one koji to nisu?
– Nikad u potpunosti, ali nije uvek bitno razumeti, već samo prihvatiti.
Kakav je tvoj unutrašnji svet? Koje boje ima? Zvukove? Reči…
– To bi moža trebala da dočaram uživo, pokretima, pravim zvukovima… Izgledalo bi otprilike ovako: veliki atelje gde je umesto poda platno, i svaki korak ostavlja posebnu boju, a skupa bi ličilo na impresionističku verziju čiste lepote, verovatno ljudske. U pozadini svira „Naima“ Džona Koltrejna. Uvek je svanuće kad odem tamo, i uvek je sveže, jer zidova nema, samo stubovi koji drže plafon. Ljudi se ne čuju, ali znam da su tu negde jer vidim panoramu grada.
To bi bio najrealniji opis, mada to obično izražavam apstraktno poezijom.
Da li misliš da su reči precenjene? Da im se mnogo pridaje važnost, a da one umeju da budu prazne?
– Upravo zato što su često prazne, one su potcenjene. Uzimaju im se čari, oblici, ostaju u svojoj snazi i moći da čekaju da ih neko upotrebi na pravi nain i oseti na pravi način. To što su zloupotrebljavane, to je samo površnost koja nas i inače svuda okružuje i uzima danak u svemu.
Da li si razmišljala zašto se dogodi da neko bude bolestan?
– Iskreno, nisam. I nisam nikad pitala „zašto ja?“. Jednostavno, svakome je dato onoliko koliko može da podnese, ne više.
Da li veruješ da naše duše ne umiru, da živimo kroz vekove?
– Ne bih studirala to što studiram kad bih bila sigurna u odgovor. Ali ipak, verujem da bar duhovne ostavštine žive i bivaju vodiči novim dušama, ili jednostavno, dušama koje nisu ranije našle vodiče.
Šta bi volela da radiš, u čemu misliš da možeš najbolje da se ostvariš?
– Razmišljala sam o tome. „šta ću da budem kad porastem“, i nije da nisam nalazila odgovore. Znam šta volim i šta mogu, ali čovek nikad ne zna gde će život da ga odvede; ne želim da isplaniram nešto i da se razočaram. Idem dalje, i šta bude biće, i to biće najbolje što može.
U šta veruješ? U prirodu? Biljke? Boga, u samoisceljenje, u ljubav, u zahvalnost…
Verujem u sve što je ljudsko, a poverenja imam u sve što nije. Jačina i intenzivnost postojanja čoveka su neminovna za mene, ali isto toliko krhkost tog postojanja nameće nadu u drugačije nebo…
——————————————————————
Zvezdane oči
U julu 2014. godine u Beogradu je održana promocija Anine nove zbirke „One zvezdane oči“, kojom se nastavlja akcija za prikupljanje sredstava za njeno lečenje.
Uplatom „pomerisrca“ pomažete u borbi protiv teške i nepredvidive Fridrajhove ataksije a zauzvrat, kako kaže, dobijate „još jedan skup spaljenih reči, najčudniji i najmorbidniji.
________________________________________________
Fridrajhova ataksija
Bolest počinje između 8 i 16 godina. Po pravilu sa ataksijom stajanja i hoda (teturav hod, hod na široj osnovi, nestabilan), slede ataksija ruku, zatim dizartija (poremećaj govora, izgovora). Bolest je progresivna. Prvih 15 godina, najveći broj bolesnika postaje nepokretan i tada većina nema više od 44 godine. Međutim, neki bolesnici preživljavaju do šeste ili sedme decenije.
Dve trećine ovih bolesnika ima znake kardiomiopatije koja je najčešće i uzrok smrti. Otkrivaju se hipertrofija ili dilatacija srca i EKG promene su česte.
________________________________________________
Dijana Dimitrovska,
Bilje&Zdravlje
14. novembar 2014.