Šta je snaga
Ja plačem, ja se plašim, ja sam često nesigurna… A kažu, jaka sam. Pa da se ne lažemo, i ja bih za sebe rekla da sam jaka. Očigledno, to ne znači biti od čelika, a, shvatila sam, još mnoge stvari koje poistovećujemo sa snagom, takođe nemaju veze sa snagom. Odrastamo sa nekim stavom da se snaga uopšte i ne dovodi u pitanje, pa to se vidi ko je jak, ko nije. Ali aj, ako baš mora prstom da se pokaže, snaga se ogleda u smelosti, borbenosti, disciplini, strogosti… E nije, naravno da nije, čovek u sred rečenice dok to izgovara shvata da nije. Pa, šta je?
Snaga nije spolja, to sam znala još pre nego što sam počela da razmišljam o ovome. Dakle, ona nije u nekim stvarima i nekim ljudima, ona je isključivo u nama. Ipak, sve drugo može da nam pomogne da izgradimo snagu, ali ona mora da se bazira samo na nama. Tačnije, na trima našim osobinama.
Naravno, svako ima neku svoju snagu, neki svoj način da nosi život. Često taj neko misli da mu je to dovoljno što je našao način, i kad život donese promenu (nije bitno da li je mala ili velika), to može da ga slomi, poljulja, zbuni… Zato je dobro promisliti o tome, “dopuniti” sebe i svoje osobine da bi bili stvarno univerzalno jaki.
A promišlja se na jednostavan način – setiš se postupaka koji demonstriraju snagu i pronađeš njihove temelje. Međutim, iako je način jednostavan, nije lak. Pa i dizanje 100 kila je jednostavno, al’ nije lako. Tako da, neka, sedi ti, ja ću, ionako volim da se pravim pametna.
Rekoh da je baza snage u trima osobinama koje zahtevaju vreme, uvežbavanje, da bi onda, kad se uvežbaju, tekle i dolazile prirodno. Ali, iako dođu same od sebe i postupimo po njima, snaga i dalje ne izgleda impulsivno. I sama snaga zahteva vreme da bi se pokazala. Prvi pravi pokazatelj snage je istrajnost.
1.ISTRAJNOST
Nije iznenađenje, alli mislim da je jako važno razlikovati ono na šta mislim od puke tvrdoglavosti i upornosti. Značenje je slično, i izgleda slično, ali istrajnost nije guranje kroz prepreke, nego guranje kroz prepreke sa nekim ciljem, sa pravim ciljem. Jer, ako imaš pogrešan cilj, a nastavljaš da teraš svoje, samo si tvrdoglav.
“Upornost” nije reč koja označava nešto loše, ali sam htela da je izbegnem, jer mi nekako deluje kao stalno novi početak, neko uporno počinjanje. Ja verujem u stalne početke, i ako neko započinje često nešto, verovatno je u potrazi za pravim ciljem, nije ne-istrajan. A istrajnost i nema veze s počinjanjem, nego sa izdržavanjem i nastavljanjem započetog.
(Inače, imala sam jednog profesora na fakultetu koji je ovako mnogo voleo da pravda svoj izbor reči)
Elem, istrajnost je kad nosiš težinu svog izbora. Mada, ne mora “svog izbora”, može bilo šta što je neizbežno u životu. I shvatiš i prihvatiš da tako mora, a što se mora, mora se, pa ti plači kol’ko ‘oćeš. Plakanje je dozvoljeno, ne moraš da budeš veseo u vezi svega, ali moraš da budeš odgovoran. Samo tako si istrajan. Pa ipak, nije samo u tome snaga. Nije u tome trik.
2.STRPLJENJE
Istrajnost ne znači mnogo bez strpljenja. Zapravo je često i neodrživa bez njega. Znači, strpljenje je nekako krucijalno, ali i najteže da se nauči, bar je meni bilo – “i zašto ja sad da čekam, i šta čekam?”
E, ali to su prava pitanja, na koja moram da odgovorim, inače ispada da treba da čekaš da ti nešto padne s neba. To je najgora vrsta čekanja.
. “Šta?” – pa čekaš da ti se uloženi trud isplati, a da bi se više isplatilo moraš da uložiš veći trud. Za veći trud je potrebno više vremena, i, stoga, strpljenja. Svaki uloženi trud se isplati, to je teže dokazati, ali ako prihvatimo da se dešavanja u životu čoveka vode zakonima fizike (jer kako bi drugačije?), ovo bi bilo analogno trećem Njutnovom zakonu, da svaka akcija ima svoju reakciju.
Isplativost, ipak, ne treba da bude glavni razlog za ulaganje truda. Pogotovo zato što, pazite sad, ne znamo kad i u kom obliku će se isplatiti ono što radimo. Tada moramo da ne delamo kao da će da se isplati, i da ne mislimo kako će da se isplati, i u tome je snaga strpljenja.
“Zašto?” – zašto da čekam kad može odmah? Ne može odmah, nekad ti se čini da može, al’ ne može. Čitaj bajku o tri praseta. Sve što je vredno traži vreme. Stvari koje su na brzinu nisu stvarno vredne.
Život je kratak za čekanje? Ja mislim da je život kratak za gubljenje vremena na stvari koje nisu stvarno vredne.
3.UMERENOST
Za ovo je najteže ubediti čoveka da treba. Zašto bi se neko uzdržavao od nečeg? Čini se kao da bi sputavao sebe u tome da bude svoj. Mada, ako “biti svoj” zahteva neumerenost, onda se zapitaj kako je ta “svojstvenost” izgrađena, istrajno i strpljivo ili na brzinu i nepromišljeno. Šta možeš s svojstvenošću potonjeg opisa osim da joj robuješ celog života. Umerenost ti daje da gospodariš nad sobom, da imaš čist odnos sa sobom i time da se bolje poznaješ.
Nije lako biti umeren, ali isto tako nije lako ni naći tu “pravu meru” po kojoj treba postupati. Ona je uvek negde između dve krajnosti, ali ne ni tačno na sredini, kako kaže Aristotel, uzmi za primer kukavičluk i ludačku smelost kao dve krajnosti – hrabrost će, kao prava mera, biti malo bliža smelosti, iako se neće poklapati s njom. Zato je teško odrediti koja je prava mera neke osobine, ali je lakše postupati umereno, jer je onda dovoljno pratiti jednu maksimu – “Stani kad ti je najslađe.”
Znam da je to savet za mršavljenje i dijetu, ali sam shvatila da je primenljivo na sve u životu. Kada učiš i čini ti se da ti je baš dobro krenulo i mnoge misli ti naviru u vezi gradiva i razumeš sve, treba da staneš, da bi ti se stvarno urezalo to što razumeš i da bi ti se slegnule te mnoge misli. Inače si opet na nuli sutra.
Kada radiš vežbe i baš se zaneseš i čini ti se da kao od šale možeš još deset serija neke vežbe da uradiš, treba da staneš, da ti telo uskladišti tu snagu koja te dovela dotle. Inače ćeš samo upalu mišića da imaš.
Kad si u društvu i super je atmosfera i smejete se baš, pametno bi billo da ubrzo nakon što se ismejete glavnom fazonu odeš, jer obično posle toga se svi smore pod pritiskom da održe dobru atmofseru. Inače ćeš da se najviše sećaš smorenog dela, a ne zabavnog dela.
Itd. itd..
Uh… Pa ove tri osobine izgledaju nedostižno, kao da samo savršena osoba može da bude takva. Normalno da nije tako, prvo, i jaka osoba može da ima neku slabost, gde se ne pridržava ovoga. Drugo, ovo se uči, i vežba, što svako može. Kako? Npr. izabereš bilo koju veštinu (nešto sitno za početak, kao pletenje), istrajan si u tome da budeš dobar u tome, strpljivo ulažeš vreme i trud, ali umereno (svaki dan po malo, ne može sve odjednom). I jednog dana, jednog trenutka, shvatićeš da si uspeo, da si bio snažan i da si izgurao to kako treba, shvatićeš šta ove osobine zaista znače.
Učenje stranog jezika je jako dobro za vežbanje, jer i nema kraja.
Neću da kažem da nešto može da te spremi na sve što život nosi, ali osigurava da se ne izgubiš u svemu tome.
Sad kad razmislim o mojim suzama i strahu, to je i neophodan sastojak snage. Kako da znaš da si jak ako guraš nešto što nije toliko teško da zaplačeš i ako to nešto ne uliva strah?