Sjaj u oku mlade pesnikinje
Fridrajhova ataksija, bolest za koju nema leka pogađa jednog u 50.000 ljudi širom sveta. Pre desetak godina Ana Ilić iz Vladičinog Hana dobila je ovu dijagnozu, ali je strah od nepoznatog nije sprečio da se ostvaruje i bori za svoje ciljeve. Sa 16 godina izdala je prvu zbirku pesama, a danas je uspešan student treće godine filozofije u Nišu.
Ana se do svoje devete godine ni po čemu nije razlikovala od svojih vršnjaka. Sa nepunih deset joj je dijagnostikovana retka bolest Fridrajhova ataksija koja uzrokuje deformitet skeleta, mišićnu i srčanu slabost, dijabetes… Iako je u invalidskim kolicima, to nije ono što je definiše – već volja za životom kao i ljubav prema poeziji i filozofiji.
“Postoji jedna poslovica – čovek se sapliće o kamenje a ne o planine. Ako je moja bolest planina, ja samo prelazim preko nje. Sapliću me sitni problemi na fakultetu npr. Znala sam da će biti teško učiti, ali nisam znala koliko će mi zadovoljstva doneti. Neki upisuju filozofiju da bi dobili odgovore, a ja sam tražila mogućnost da formulišem prava pitanja na koja sam sama odgovorila„
Ana iza sebe ima dve zbirke pesama. Pisanje joj kako kaže dolazi prirodno, mada se oduvek pitala da li je pesnik u duši ili je to nametnula sebi. Inspiraciju nalazi u svemu, ali retko u ljubavi, iako voli. Svog momka upoznala je na fakultetu i već dve godine dele zajedničke momente. Ipak, uzor joj je jedan od tvoraca najlepših ljubavnih stihova u srpskoj književnosti, Branko Miljković.
„Čitala sam ga čitavo svoje detinjstvo i sada su mi njegove knjige omiljene. To što je Miljković studirao filozofiju, takođe je uticalo na mene i moj odabir fakulteta. Nažalost ubio se u 27-oj godini, ali to neće biti moj put„ dodaje Ana uz osmeh.
Jedino pitanje na koje ovaj filozof nema odgovor je čime bi se bavila nakon završenih studija. Porodica je podržava u svemu što odluči, a otac Goran kaže da joj ne bi rekao ne možeš, iz razloga što Ana to nikada nije rekla sebi. Međutim, kako su oba roditelja ostala bez posla, njihovi su izazovi veliki.
“Ana je inspiracija mnogima i prihvaćena je u okruženju. Ali država je ta koja bi trebalo da ima više sluha za ljude sa retkim bolestima. U situaciji smo da moramo da plaćamo privatni smeštaj jer studentski domovi nemaju sve uslove za život osobe sa stopostotnim invaliditetom. U gomili problema najveći je taj što bolest Fridrajhova ataksija nije prepoznata od strane fonda za zdravstveno osiguranje pa je Ana nevidljiva u sistemu i ne može da dobije neophodnu terapiju”
Anu je retka bolest naterala da sazre pre vremena, a takvi su joj i stihovi. Kako ovaj borac ne odustaje od sebe, planovi su joj da nastavi studije u Nemačkoj, a oprobala bi se i u svetu dramaturgije. Nagovestila je da ima dovoljno materijala za još jednu zbirku pesama, onu koja je najbolje opisuje.
Redakciji Niških vesti i njenim čitaocima poklonila je upravo jednu takvu…
Ako tiho vodim nečiju zakletvu u provaliju,
tiho te i čekam.
Ako me peku dodiri novih zveri,
vriskom te dozivam.
Tebi se obraćam, a ti si ja.
Nemoj da se spotakneš na tu misao i preskočiš
Mitski novi svet.
Zbunjuju me juče i sutra,
Moje emanacije su svuda,
ali samo sam im ja na tragu,
A ti si ja.
Etički sam zavisna od tebe,
I eto,
etički i postojim zbog tebe,
Sama bih zagrlila kišu i sve pojmove bez forme,
ali ti si ja.
A ako ti samo jedan delić nedostaje kad me sastavljaš,
Onda to nisam ja,
i nisam cela
A ti ostaješ ti.
Ako me shvatiš previše,
Mrzeću te.
Milica Ilić
05. oktobar 2016.
Niške vesti