Sistem vrednosti mutirao sa koronom
Uprokos veoma očiglednoj zdravstvenoj krizi koju svi pomno pratimo, i privrednoj čiji će se disbalans tek osetiti, svaku jedinku najviše pogađa psihička kriza usled ogromnih promena i svesnog ili nesvesnog staha. Kriza se može posmatrati kao nešto što vodi u propast, ili kao nešto što otvara vrata za poboljšanje i cvetanje, to zavisi od pozicije u koju sebe stavljamo u odnosu na svet i svoj život – konstruktivnu ili destruktivnu. Sve ove krize su pomešane i uzrokuju jedna drugu, tako da uviđamo još jednu krizu u direktnoj korelaciji sa njima – krizu morala. Kriza individualnog morala je u značajnoj vezi sa psihičkom krizom: javlja se osećaj nebitnosti, nemoći, pojedinac nije u stanju da jasno definiše sebe naspram celokupne vanredne situacije, i ispoljava se na više načina. No, malo kasnije ćemo se osvrnuti na to. Krenimo pre svega sa krizom društvenog morala, koja velikom brzinom mutira u sinergiji sa pošasti koja nas je zadesila. Preciznije, kada kažemo društveni mislimo na civilizacijski i međunarodni normativni poredak. Tu je, dakle, već definisano pravo koje se pošto-poto utvrđuje pod novonastalom nuždom, da, ako se nastavi porast broja umrlih, treba jednostavno pustiti one najslabije da umiru. Potpomognute silom prirode, mnoge će države jasno i malo je verovatno nesvesno iskoračiti ka novoj vrsti nametnute i evoluirane eugenike, kao sredstvu da se donosiocima odluka skine etičko breme sa pleća.
Ukoliko novonastalu situaciju posmatramo iz ugla kreativnog akta društva – dakle, iz ugla umetnosti, shvatamo da se kriza u umetnosti može tumačiti kao raspad estetskih vrednosti sa okretanjem ka izgradnji drugačijih evaluacija utvrđenih kriterijuma. Da li se ova kriza koja nas je pogodila može tumačiti kao raspad etičkih, društvenih i ljudskih vrednosti? Kakvi su to drugačiji etički parametri koje gradimo? Vekovima utemeljivana vrednost života, glavni model kakav čovek treba da bude, nije se mnogo menjao od antičkih vremena. Mlad, zdrav, otporan – na takvima je poželjno graditi društvo. Međutim, sada javno svedočimo strašnoj istini da bio-socijalni prirodni odabir treba čuvati i negovati pre svih ostalih. Je l’ to samo nas podseća na određenu ideologiju iz dvadesetog veka poražavajuću za ljudski rod? Ipak, budimo fer prema svetu i najpogođenijim državama, planeta je prilično devičanska teritorija, a novonastalo stanje pandemije veoma unikatna situacija, tako da nema presedana, nema primera u skorijoj istoriji koji bismo pratili u vezi sa tim šta treba činiti a da je najispravnije moguće bez pucanja svih temelja etike. Kao što rekosmo, nužno gradimo nove vrednosti. Ipak, čini se da gradimo ne tako nove vrednovanja, koliko regresujemo na vrednostima koje su se pokazale, najblaže rečeno, loše. Dosadašnja najbazičnija moralna norma svetovnog društvenog napretka je bila, recimo, konsekvencijalistička. Sudimo deontološki, kažnjavamo konsekvencijalistički. Konsekvencijalizam kaže da se vrednost ispravnog vaga količinom zadovoljstva i sreće. Lično, nismo previše nastrojeni konsekvencijalizmu, ali bar se u njemu glavna vrednost ne oslanja na konkretan opis čoveka, starost, nacionalnost, seksualno opredeljenje, genezu, kliničku sliku, političko stanovište… a upravo takve neetičke norme sada izlaze na površinu svuda u svetu pa i kod nas. Ljudi to ne primete dok ne osete na svojoj koži. Jedo od moralnih nedelovanja videli smo i na primeru Evropske Unije koja se u vreme krize jasno ograđuje od svih onih koji ne zastupaju istu politiku, i stoga im šalje jasnu poruku da iako su deo Evrope, ne zaslužuju pomoć EU u vremenima kada su ekstremna iskušenja humanosti na velikom ispitu. Nema za vas preko potrebne medicinske opreme.“ Vrlo je jasna poruka koju dobijamo od veštih evropskih politikanata koji demonstriraju moć uprkos sopstvenoj nemoći i suštinskoj potrebi za zajedništvom bez kriterijuma za isto. Napuštamo konsekvencijalizam, dobrodošao egoizam, nacionalizam? Takav je sistem upao u ozbiljnu moralnu krizu.
“Potpomognute silom prirode, mnoge će države jasno i malo je verovatno nesvesno iskoračiti ka novoj vrsti nametnute i evoluirane eugenike, kao sredstvu da se donosiocima odluka skine etičko breme sa pleća.
Špajz
Imate li dovoljno zaliha? Da li ste na vreme mislili o sebi i svojoj porodici? Da li ste na vreme mislili o drugima i drugim porodicama? Ili ćete samo tragično da cokćete u neverici gledajući TV dok se navodi broj obolelih, umrlih, preživelih, neposlušnih, poslušnih, mobilisanih, uhapšenih, broj radno sposobnih koji idu na posao bez maski i dezinfekcionih sredstava jer nemaju gde da ih kupe. Da li ćete samo da menjate statuse i profilne slike na socijalnim mrežama kao „podršku” ugroženima, obolelima, starima i gladnima? Doduše do gladi još uvek nismo došli, ali ne idemo ni predaleko sa predikcijama s obzirom na to da ekonomija, upravo sada, dok čitate ovaj članak, puca po šavovima zbog novonastale globalne krize usled pandemije, te da su siromaštvo, glad i nagli pad životnog kvaliteta više nego očekivani do kraja leta. Uostalom, poenta i nije u tome hoće li ili neće biti tako, nego šta je vodič u takvom ponašanju. Ono kakvom ponašanju hrli mnoštvo ljudi se može objasniti teorijom prirodnog zakona, i to ne prostom podelom physisa i nomosa, niti makijavelijanskim pravom jačeg (iako se u nekim slučajevima čini i samo tako), nego društveno-ugovornom tradicijom. Baš onakvom kakvu je Hobs opisao: „prirodno stanje čoveka“ gde on ide ka svom cilju bez obzira na sve i svakoga, i suštine radi zbog koje država i društveno uređenje postoje. A to, „prirodno stanje čoveka” na koje se mnogi pozivaju, služi kao model za nadgradnju političkih teorija, a ne kao nešto na šta čovek svede sebe kao prihvatljivo ljudsko biće. Ovo nije prečica moralnog razmišljanja, ona čak ne pruža nikakve moralne maksime. To ne može da bude norma delanja intelektualno čvrste jedinke. Ne unapređuje individualni duh, zato je voditi se takvim „zakonom” tužno. Iznad svega je smešno, mnogim ljudima, ali nama ostavlja opor ukus u ustima, jer ga agresivno ne prihvatamo. Hobsovsko prirodno stanje čoveka kaže da niko nema božanska prava, niti dužnosti, te da može činiti sve radi ostvarenja svojih ciljeva. Da li je stvarno po prirodi tako, diskutabilno je, ali ne živimo u okolnostima prirodnog čoveka, čak ni vanredna situacija ne čini te okolnosti. Razvijen ljudski duh mora imati neki oblik. Stoga, nema dužnosti? Kako je to toliko široko prihvaćeno? Nema pojašnjenja. Kako je biti samo dovoljno dobar Samarićanin zadovoljavajuće kad čovek pogleda na sebe, a nekad ni toliko? Niko neće da bude bolji od toga jer bi to odmah značilo – dužnosti. Čim si malo napredniji to znači odgovornost. A to je teško. Ipak, ima onih svesnih koji osećaju odgovornost i znaju dužnosti. Ali, dužnosti ima tako mnogo, i one se nužno sukobe, bar se u ovakvoj situaciji čini da se nužno sukobe – dužnost prema voljenima, građanska dužnost, dužnost prema sebi, dužnost prema poslodavcu, dužnost prema ljudima. Spisak je dug, a da ne govorimo o povlasticama prema samima sebi ili svojoj porodici. Međutim, upravo ti lični odnosi – ljubav prema sebi ili prema porodici, ne zahtevaju bezličan pogled na svakog, već upravo suprotno – pravilno razvijeni lični odnosi podstiču razvoj moralne osetljivosti i empatije. Teško je odrediti sve što je ispravno, teško je prihvatiti da nisi konkretno umešan u nešto što te se svakako tiče, zato i treba prihvatiti zajedništvo i solidarnost, naučiti da budeš „čovek-u-svetu”, a ne u svom svetu.
Ljušture
Kad smo već kod dužnosti, kod Kanta je objašnjeno nešto što se zove ponašanje u skladu s dužnošću ali ne iz neposredne naklonosti ka tome. Dužnost i ne zahteva naklonost, ipak, motiv radnje je nešto što se itekako vaga, jer svrha nije biti srećan, nego biti dostojan sreće. Tačnije, mislimo na lažni moral shodno motivima delanja. U svakodnevnici se to viđa često. Baš je takav Kantov primer poslodavac koji posluje veoma pošteno, ali to čini da bi zadržao mušteije, a ne posluje tako radi poštenja samog. Koja je razlika, ako su posledice iste? Razlika je u tome što imamo drugačiji kriterijum merenja toga šta činiti, i vremenom i same vrednosti gube jasnoću i bivaju činjene u sinergiji morala i samodobiti. Zaista, prema kojim vrednostima cenimo stvari sada? Aplaudiramo lekarima koje smo psovali do pre dve nedelje kad nas nateraju da čekamo malo duže, i zašto – pa zato da bi bili zanimljiviji od Italijana koji su spontano pevali s terasa, da imamo bolju priču, da se osećamo kao veći ljudi, da preplavimo društvene mreže. Takmičimo se u kvazihumanosti i što je najgore, na trenutke čak i verujemo da je čista i neukaljana sopstvenim koristima. Ova prva tri i možemo razumeti – osećamo se nebitno i sami sebe dižemo tako što odajemo počast onima koji se jedini čine bitnima (iako većina nije svesna pravog značaja lekara dok se ne nađe u bolničkoj postelji), ali ovo nikako ne razumemo; kako su socijalne mreže i viralni postovi postali smernica ispravnog?! Nije u pitanju ni reklama sebe, nego čisto samopotvrđivanje, to je neki nesvesni motiv, ili acetana kako bi to budisti rekli. Mada, moramo priznati ovo zaista liči na nove marketinške ekstremne poteze u ekstremnim vremenima, pa se čini između ostalog i kao dovoljno dobar vid komunikacije, ne ljudi sa ljudima, nego trgovaca naspram svojih potencijalnih konzumenata. Nećemo navoditi primer mnogih korporacija, privrednih delatnika, pojedinaca koji koriste koronavirus da nam prodaju lažni moral i lažnu brigu. Dobro, to nije nesvesni motiv, nego svesni, i to je samo marketing nadahnut humanošću, no problem nastaje kada poverujemo u nametnuto, kada prazne vrednosti dobiju na moralnoj jačini a mi poverujemo u prazne reči i sami postajući prazni. Znamo da bi mnogi ova slobodna razmišljanja odbacili kao previše cinična. Ti isti će se verovatno ugnjezditi u šupljinu svoje duše. Umesto da se sad okrenemo sebi, spiritualno i etički izoštrimo sistem vrednovanja, mi postajemo sve više prazni, otupeli na stradanja, nesvesni, tuđeg bola dok nas zbog tuđeg bola i smrti neko ne udari po džepu i slobodi.
I da, jasno je da nam je kolektivna i globalna etika već dugo u krizi, ali sad se, zbog ove posebne egzistencijalno osetljive teme, mikroskopski dobro vidi ljuštura od nekadašnjeg morala i nekadašnjih ljudi.
Steknimo bar jednom kolektivni imunitet, ali ne na virus, jer pandemije su dolazile i odlazile, odnoseći milione u životima i materijalnim vrednostima, već na etiku kao takvu, na moral dostojan jednog čovekam i dostojan čovečanstva kao takvog.
Dipl. filoz. Ana Ilić
23. mart 2020.