Ovo znači biti hrabar
Studentkinju filozofije Anu Ilić (21) iz Vladičinog Hana to što je obolela od Fridrajhove ataksije, od koje nema leka, nije sprečilo da uspešno studira i izdaje zbirke pesama.
Zbog bolesti Ana je od 14. godine u invalidskim kolicima, ali je ni ta teška životna nedaća nije omela da živi poput svojih vršnjaka. Zabavlja se sa dečkom Igorom, koji joj je velika podrška, uči nemački jezik, druži se sa kolegama, posećuje koncerte, pozorišne predstave, ide na žurke…
– Upisala sam filozofiju jer sam želela da postavim pitanja na koja ću sama naći odgovore. Nekad mi je teško, ali da sam želela samo da dođem do diplome, studirala nih nešto drugo. Uvek mi je na umu poslovica da se čovek sapliće o kamenje, a ne o planine. Ako je moja bolest planina, ja samo prelazim preko nje. Sapliću me neki sitni problemi na fakultetu ili nedostatak rampi za invalide. Mađutim, naučila sam da prihvatim to – kroz osmeh priča Ana.
Ova hrabra devojka upisala je treću godinu filozofije na Filozofskom fakultetu u Nišu sa prosekom od 8,5. Planira da upiše i master studije, možda i u Nemačkoj.
Da bi lakše prihvatila da je u devetoj godini obolela od neizlečive bolesti, Ana je počela da piše pesme. U 16. godini je objavila prvu zbirku „Pod svetlom istine“, pre dve godine drugu „One zvezdane oči“, a već je napisala i treću. Anine pesme su promovisane u Los Anđelesu, Frankfurtu, Torontu, Beogradu, Nišu, Vranju, Vladičinom Hanu…
– Mnogo volim poeziju Branka Miljkovića. Svakako je i to što je on završio filozofiju uticalo da je i ja studiram. Miljkovićeva „Sudbina pesnika“ mi je najdraža. Pesme koje sam napisala ne mogu da mi pruže nadu ili bilo kakve odgovore. One su samo podsetnik svima onima koji su nekad bili zarobljenici sličnih osećanja – odlučno kaže Ana.
Njena bitka je velika, a u njoj joj svesrdno pomažu roditelji. Zbog nje su se iz Vladičinog Hana preselili u Niš jer ona ne može da stanuje u studentskom domu, pošto ne postoje uslovi za stoprocentne invalide.
– I supruga i ja smo ostali bez posla, a moramo da plaćamo iznajmljeni stan. A država joj ne plaća terapiju, jer njena bolest nije prepoznata od strane fonda za zdravstveno osiguranje – zabrinuto priča otac Goran.
________________________________________________
Ocu neophodan posao
Anin otac Goran je izgubio posao u Vladičinom Hanu. U Nišu se snalazi, radi povremene poslove. Nada se da bi neko od niških poslodavaca mogao da ga zaposli za stalno.
– Bojim se i za danas i za sutra. Sve je to velika neizvesnost. Plašim se i da li ćemo moći da ispratimo Anino studiranje. Ona toliko želi da uči, ne bih mogao da joj kažem da neće moći više da studira.
———————————————————————
Niš, 14. novembar 2016.
Blic
Vesna Torović