Određenje slobode po Sartru
Za čoveka Sartr kaže da je osuđen da bude slobodan, i da bi to bilo istinski razumljivo, potrebno je razmotriti metafizičku bazu slobode, a ona se ogleda u poznatom sloganu egzistencijalizma da egzistencija prethodi esenciji. Međutim, i pored metafizičkog, sloboda je pojam koji mora da ima i etičko određenje, tako da je bitno sagledati i etičku konsekvenciju Sartrove metafizike kroz određenje odgovornosti. Sinteza ovoga će daje određenje etičko-metafizičkog pojma slobode, kakav je čoveku potreban.
Egzistencija prethodi esenciji
Loša vera je izraz koji Sartr koristi i koji znači obmanjivanje sebe. Prosta obmana počiva na istini, odnosno, obmana mora biti svesna istine da bi bila obmana, ali s obzirom da u lošoj veri nema dvojnosti, tj. nema dve osobe – ona koja će da obmanjuje i ona koja će da bude obmanuta, loša vera nije sasvim isto što i puka obmana. U lošoj veri obmanjen je onaj ko obmanjuje. Pritom, sama svest o obmanjivanju, otežava to da budemo obmanuti. Postoji psihoanalitička teorija koje seže za podsvešću. Po njoj podsvest nije naša svest, odnosno, mi jesmo obmanuti, ali ne od strane nas, nego od strane nečeg s čim može da nas upozna samo posrednik (psiholog). Ali, Sartr kaže da podsvest mora da bude svesno skrivena od svesti i, stoga, nije nešto posebno od svesti.
Zato on uviđa da je sposoban za lošu veru onaj koji ujedinjuje fakticitet i transcendenciju. Transcendencija je u ovom slučaju onaj obmanjivač (isto mi), onaj koji zna pozadinu, onaj ko beži od sebe i onoga što jeste. Naziv je takav otud što je transcendencija nama nedokučiva jer ne postoji tu, udaljena je. Zapravo, iskrenost prema sebi ima sličan cilj kao i loša vera, jedna priznaje sopstveno biće onakvim kakvo jeste, a druga daje neku predstavu bića kakvo je samo u mogućnosti, ali nije stvarno. Oboma je cilj biti bolji, ali do toga dolaze na drugačije načine. Oni koji su u lošoj veri drže da ljudska stvarnost ne mora nužno da bude ono što jeste, već mora da bude u mogućnosti da bude ono što nije.
I tu se već vidi razlika egzistencije i esencije. Naime, ovaj citat znači da ono što definiše moju egzistenciju, ja nisam. Odnosno, ako sam advokat po profesiji i izvršavam dužnosti advokata, i to zovem svojom suštinom. A zapravo, to je mogućnost jedne stvarnosti koja nije i ona transcendira u odnosu na stvarnost koja jeste. To je reći za sebe da jesi kakav nisi, i obmanjivati sebe na gore pomenut način o svojoj suštini ili esenciji. Prvo se naprosto rodimo i egzistiramo, i onda sami konstruišemo svoju srž, suštinu, esenciju. Sve moje karakteristike čine moju egzistenciju, moje stanje, i ako im verujem previše to će biti loša vera, odnosno, ako prihvatim njihovo određivanje mene i verujem da je to moja esencija. Onda ne uviđam moju pravu esenciju i lažem sebe. Karakteristike pojedinca ne čine njegovu definiciju jer one karakterišu samo ljusku, ljudska priroda je i dalje fluidna.
Čovekov izbor obavezuje čitavo čovečanstvo
Ako pojedinac nema definiciju, i nema predefinisane ljudske prirode, onda ono što individuu čini individuom jeste ono što ona čini. To je ona subjektivnost odakle egzistencijalizam polazi. To je onaj cogito čoveka svojstven samo čoveku, sve što nema cogito (misaonu mogućnost) je već određeno kakvo će da bude, međutim, čovek bira.
Sartr to naziva projektom – projekat znači izbor budućeg sebe koje se reflektira na osobnost danas. Čini se da je izbor proizvod htenja, ali, projektovanje budućeg sebe ne može biti promenljivo onako kako je puka volja promenljiva, već se na čoveka stavlja težina sopstvenih izbora, odnosno, odgovornost. Pojedinac je odgovoran za sve što jeste, jer je to što jeste posledica njegovih izbora. Nema izgovora i izbegavanje odgovornosti. To važi i za ono šta mu se dešava, ono što mi se događa, događa mi se preko mene. Meni se uvek činilo da dok čovek bira, on čak već jeste u projektu, tako da on ne nosi odgovornost samo za nekakve posledice, nego za same izbore koji se reflektiraju na njega.
Još jedna stvar koja čini našu odgovornost, osim da je izbor bez isprika, je to što mi ne prevazilazimo sebe u izboru. To znači da činimo sebe jedinim kriterijumom, kako za sebe tako i za sve druge ljude, odnosno, naš izbor je izbor idealnog čoveka (kako ga sami zamišljamo, ili ga ne zamišljamo, ali svojim izborima ga činimo takvim). Mi time nosimo odgovornost za sve ljude. Kada svoj izgovor za činjenje nekog dela uobličavamo tako što kažemo da ne čine svi tako, to znači da smatramo da i ne treba da svi čine tako. Time nam je to na savesti i lažemo sebe – ultimativnu verdnost pridajemo laganju.
Zapravo jedina stvar za koju nismo odgovorni, to je sama naša odgovornost. Odnosno, nismo odgovorni za to što smo rođeni. Napušteni smo na ovom svetu, prisiljeni da budemo odgovorni, odgovorni smo i za želju da ne budemo odgovorni, odgovorni smo i za ne-delanje. …i moja smrt bila bi suvišna.
Elem, napuštenost koju osećamo pri donošenju izbora nosi i strepnju i strah, jer nema ispravnog odgovora. Kada smo u moralnoj dilemi, vrednosti nisu hijerarhijski poređane, nemamo vodič i uputstvo, čak i kada bi nekog pitali za savet to bi već značio izbor, jer mi možemo naslutiti kakav ćemo savet da dobijemo od određene osobe koju poznajemo. Tako da nema nekog opšteg morala na koji bi mogli da se oslonimo.
Sve ovo ne znači neko jeftino ukidanje Boga. Izbor koji se oslanja na sebe sama ne označava dozvolu svega, nego bi zapravo, prema Sartru, bilo mnogo lakše kad bi bilo nečega kao što je Bog da dopušta i zabranjuje. Jer kad bi bilo pravila na inteligibilnom nebu čovek bi bio oslobođen odgovornosti koju nosi njegovo delanje, oslobođen teskobe koju vuče izabiranje za čovečanstvo i odgovornost za sve. Egzistencijalistički ateizam je otežavajuća okolnost, a ne hir.
Čovek je osuđen da bude slobodan
Za shvatanje ovog citata već je rečeno dosta toga. Sloboda je bit egzistencije, i preko nje se gradi esencija. Sloboda je bez temelja, jer je ona zadnji temelj svega, i sebe same. Shvatili smo odnos slobode prema čoveku i njegovo moranje da bude slobodan, ali kakav je odnos čoveka prema slobodi, konkretnije, prema osuđenosti na slobodu?
Naime, nužna sloboda znači nužni izbor, a biranje čini da smo stalno u promeni. Dakle, sloboda nas čini nestalnima i nestabilnima. I zato nas često umetnička dela vode na pravi način prihvatanju te svoje osuđenosti, Rokantana u Mučnini neka džez melodija, Matjea u Putevima slobode umetnička vaza. Umetnička dela su pre svog nastajanja takođe slobodna, ali su nastankom određena. Umetnička forma ga čini kompletnim – nešto što čovek ne može biti. Čovek ne može da opravda svoje postojanje, njegovo postojanje je suvišno, kao što kaže Rokantan u Mučnini, a čini se da bi trebalo da ga opravda, svojim biranjem. Ja mislim da je i upravo zato umetnost jedino sklonište od osuđenosti. U njoj je nešto u nastajanju nastalo, nešto što otklanja teret izbora tako što čini da se prepustimo krajnjem izboru.
Ana Ilić
6. februar 2020.
Džabaletan