Njene zvezdane oči bore se poezijom!
Prvo sam mogla, ali nisam umela. Onda nisam umela, jer više nisam mogla. A sad mogu, jer umem („Beskrajan osmeh“, Ana Ilić), stihovi su dvadesetjednogodišnje pesnikinje iz Vladičinog Hana. Ana Ilić godinama piše pesme koje su pohvalili mnogi pesnici, a njena bolest ne sprečava je ni u tome da bude veoma uspešan student Filozofskog fakulteta u Nišu.
Ana Ilić, talentovana mlada pesnikinja, sa devet godina je obolela od Fridrajhove ataksije, retke bolesti za koju nema leka. Ipak, kako je isticala u medijima, to nije ono najvažnije i nije osobina kojom je prvo treba opisati.
Do sada je objavila dve zbirke pesama – „Pod svetlom istine” i „One zvezdane oči”, a njeni stihovi prevođeni su na engleski i poljski jezik. Njena pesma „Sanjati u burgundskom” uvrštena je antologiju savremenog pesništva 21. veka „Snovi injem posuti”. Takođe, njeni pesme iz prve zbirke našle su se u „Najlepše ljubavne pesme srpskih pesnikinja” (99 srpskih pesama kroz vekove – od monahinje Jefimije do najmlađe Ane Ilić).
Njeni stihovi su kratki, jasni, direktni, ali inspirativni. Tako je i odgovarala za iSerbiu. Pročitajte kako se Ana bori sa bolešću, kao i to šta misli o položaju osoba sa invaliditetom.
Vrlo mlada si saznala da boluješ od Fridrajhove ataksije, neizlečive bolesti, zbog koje se krećeš pomoću kolica. Kako si reagovala kada si saznala da te čeka borba sa ovom opakom bolešću?
Ne sećam se tačno, verovatno sam neko vreme to istiskala van svesti, tako da sam se ponašala sigurno ignorantno. Ne sećam se, zaista, ali znam da kada je došao trenutak da moram da se suočima s tim potpuno svesno, nisam bežala od toga. Bilo je teško, ali sada sam u miru sa sobom. Taj trenutak je i bio neizbežan, kad si kao ja, kada društveno i na svim poljima pokušavaš da funkcionišeš. Jednostavno ćeš da shvatiš da kada sam sebe ne prihvatiš kakav jesi, niko neće, a ne možeš ni sebe da prihvatiš, ako bežiš od sebe. To je i suludo.
Vedrog si duha i gotovo uvek nasmejana. Šta je ono što ti daje snagu da nastaviš da se boriš?
Ne znam da li mi treba nešto specifičnije od svesti života, sebe, svih intelektualnih mogućnosti koje dostiže čovek i koje premašuju fizičke.
Već godinama ova bitka te ne sputava da pišeš poeziju i studiraš. U čemu pronalaziš inspiraciju?
Odgovor je isti kao kod svakog ko piše i ko studira. Inspiracija za pisanje može da bude bilo šta, a inspiracija za učenje je želja za znanjem, philos – ljubav, sophia – mudrost, filozofija je i etimološki i intuitivno ljubav prema mudrosti.
Do sada si objavila dve zbirke pesama, a tvoji stihovi uvršteni su u zbirke pesama sa mnogim velikim pesnikinjama i pesnicima. U kojoj meri stihovi opisuju tvoju borbu sa bolešću?
Zavisi u kojoj meri su osećanja iz konkretne pesme povezana s bolešću.
Po tvom mišljenju, kakav je položaj osoba sa hendikepom u društvu?
Ne treba se generalizovati, svako je individua. Pritom, odgovor na pitanje kakav je položaj osobe (sa hendikepom) prema sebi samom će da inicira i kakav će mu položaj u društvu biti.
Kako sebe vidiš kroz deset godina?
Da mi je to pitanje postavljeno pre deset godina, odgovor sigurno ne bi ni nalikovao na moj sadašnji život, pa ipak ne osećam nostalgiju ili kajanje što nisam ispunila šta sam mogla i što je drugačiji. Poenta je da ne znam kako će biti, niti priželjkujem da bude nekako, kad dođe to vreme, učiniću da bude najbolje što može.
Anin rad možete podržati kupovinom njenih knjiga za koje sami određujete cenu poručivanjem putem njene stranice. Osim što podržavate njen talenat, na ovaj način podržavate i njenu borbu protiv bolesti.
Fridrajhova ataksija je retka i neizlečiva bolest, a od nje u Srbiji boluje tek nekoliko ljudi. Najčešće napada nervni sistem i srce. Simptomi mogu biti slabost mišića, gubitak ravnoteže i koordinacije pokreta, što obolele često veže za invalidska kolica, ali i abnormalnosti pri radu srca. Fridrajhova ataksija napada jednog u 50 hiljada ljudi.
Jovana Branković,
iSerbia 10. februar 2016.