Nad knjigom „POD SVETLOM ISTINE“ Ane Ilić

Koliko sam se puta zapitala da li je talenat stvaralačka potreba, nagrada ili kazna? Često sam bila sklonija uverenju da je kazna, proživljavajući porođajne bolove rađanja pesme. A onda sam, izgleda sazrevajući, shvatila da je ipak nagrada. Naš Stvoritelj dao nam je zadatak koji treba da obavimo svojim kratkim boravkom na ovoj zelenoj planeti, ali i brojna iskušenja koja je znao da smo sposobni da prebrodimo.
Pesnik je onaj koji vidi dalje i dublje od ostalih, makar bio i slep. Pesnik zna da se očima ne vidi. Da bi mogao da zapiše ono što vidi mora najpre u duši da odboluje, da proživi svaku reč pre no što je saopšti, oslobodi kao pticu. Tada ona prestaje da bude samo njegova. Postaje svačija i svako je može čuti, videti i osetiti, ali ona ne može svakoga dotaći toliko duboko da ostavi neizbrisiv trag u duši. Upravo su se ovako reči šesnaestogodišnje devojčice Ane Ilić sa duhovnim iskustvom mudre starice zabadale u najosetljivije delove moje ionako osetljive pesničke duše.
Očekivala sam rukopis devojčice koja se igra jednostavnim rečima opisujući radosti i čari detinjstva, igru, druženje sa vršnjacima, odnose u porodici i školi, prve životne enigme koje donosi pubertet kao početak sazrevanja… A onda sam zastala zatečena pred dubinom misli iskazanih u vrlo zreloj formi, pred pogledom na život iz jedne sasvim druge perspektive, iz dimenzije u koju ne zalaze šesnaestogodišnjaci.
Nameće se neminovno pitanje: koliko daleko vide ove oči i koliko je jak bol iz koga se rađa zračak svetlosti koji obasjava Aninu istinu koju nam ona hrabro priznaje ovom knjigom?
Dok sam pažljivo upijala zrele misli nad kojima bi se zamislili i mnogo stariji i mudriji , nisam ni jednog trenutka osetila sažaljenje nad jednim prekinutim detinjstvom i patnjama koje trpi dete koje je život lišio trčanja po proplancima i parkovima, igranja najrazličitijih igara sa drugarima, bavljenja omiljenim sportom….
Ana ne dozvoljava sažaljenje.
Ana nije za sažaljenje.
Ana je za divljenje.
Ana ima toliko hrabrosti da se suoči sa svojom realnošću, bolešću, sa svim iskušenjima, da ih pobedi, da se izdigne iznad njih, da stvari nazove pravim imenom i da otvoreno prizna svima svoju bol…
Potpuno svesna svoje fizičke nemoći, ona aktivira svoju mentalnu snagu, razvija svoj um i dozvoljava svojim mislima da lete sigurnije i smelije nego što bi ona sama letela kad bi raširila ruke, zatvorila oči i zaplovila u plava prostranstva. Ana pomera granice saznanja koja imaju deca njenog uzrasta, vrlo zrelo promišlja, proživljava svoje misli i daje nam ih iskreno, otvorenog srca pretočene u poeziju originalnog senzibiliteta, kakva se retko sreće i kod onih koji sebe odavno pesnicima nazivaju.
Ispravno shvativši da smo samo kap u okeanu, samo trun u beskraju, a naše bitisanje samo tren u večnosti Ana ne žali za površnim stvarima koje mnogima čine smisao života. Ona je sa tako malo godina naučila tako mnogo o životu i saopštila nam to na tako autentičan način, utisnuvši toliko jak otisak svog ličnog pečata na kraju ove ispovesti iz svesti i podsvesti (na čijem poznavanju bi joj morali odati priznanje vrsni psihoanalitičari), da ne postoji onaj ko može ostati ravnodušan posle čitanja, odnosno spoznaje istine koju Ana osvetljava.
Nemajući dovoljno vremena da otkrije mnogo od lepote detinjstva i života, a suočena sa retkom i nedovoljno istraženom bolešću sa čijim se ćudima svakodnevno bori, Ana iznalazi snage da se (umesto da se povlači, plače, tone u beznađe i očaj) uzdigne i svoj bol ispiše, ali ne kao jadikovku, već kao dnevnik svog unutrašnjeg bića koje se bori, pada, ustaje, traži i nazire svetlost u mraku, traži prosvetljenje, uspinje se i ponovo podiže sa dna („Ja sam pala na dno da bih naučila da ustanem/Znam, izvućiću se ja/).
Spoznavši da čovek nema nikog osim sebe, sa samo 11 godina Ana ispisuje antologijske stihove kojima započinje pesmu pod naslovom „SVOJ SI SAMO TI“:

„Kad budeš znao kako da se osamiš,
da ne budeš usamljen, a nađeš svoj mir
znaćeš kako sa ljudima“.

Ovim skreće pažnju onima koji to do sada nisu znali: ko nije raščistio sa samim sobom , neka ne očekuje da se razume sa drugima.

„…Boli pad pahulje na krhke dlanove u nemirnoj noći,
Jer kratkotrajna belina nežnih talasa se topi,
Odsjaj u očima se sakrio u kutku iza vetrova
I katkad zatreperi uz zvuke nepotrebnog i nebitnog
Suze daješ samo mesecu
A osmehe deliš svima
I samo ti znaš udarce hladnih pesama slavuja…“
(CRNI SABAT VIII, 15 godina)

Ana zna da „…klinka nasmejanih očiju ne postoji više…“, ali se ne predaje.
„Svaka praznina u mojim očima
Ispunila se sitnicama,
Prazne stranice sam pisala unazad,
Uvenuli cvetovi nekadašnjih precvetalih
Osmeha su ponovo bujno cvetali
I ponovo sam volela lepše, jače,
Kao kad golo zimsko granje
Rađa zelenije i mirišljavije listove,
I onda sam imala sve
Kad mi drugi nisu mogli ništa.“
11 godina

Koliko je jaka unutrašnja snaga volje jedanaestogodišnjeg deteta da se, svesno toga da se razlikuje od svojih vršnjaka i ne može ono što oni mogu zbog svog telesnog hendikepa koji se progresivno razvija i onemogućava mu normalno detinjstvo, uzdigne u svojoj psihičkoj snazi i stvori svoj unutrašnji svet bogat svim lepotama koje nadomešćaju nedostatak spoljašnjeg?
Spolja možda krhka i slabašna, Ana je neprikosnoveni gospodar svog unutrašnjeg sveta koji je izgradila samo sebi znanom mukom do nivoa koji joj omogućava raspon od dna najdubljeg ponora do vrha najviše planine i do samih zvezda i meseca.
Ana je shvatila tajnu – pesnici su mesečeva deca.
Ana je u pesmi pronašla način da iskaže svoju duhovnu nadmoć nad fizičkom nemoći.
Na kraju, osim nesporne književne vrednosti, Anino svetlo istine ima još jednu, takođe veliku vrednost. Naime, ova knjiga je lekovita. Za samu Anu, kojoj je, sigurna sam, dok je nastajala pomogla da ispiše sve emocije kroz koje je prolazila proživljavajući svoje detinjstvo iz drugačije perspektive od druge dece tog uzrasta, prevladavajući različite faze i stanja bolesti koja ju je zadesila i boreći se samom sobom i nepoznatim ćudljivim neprijateljem nepredvidivih poteza. Knjiga je lekovita i za samog čitaoca koji ne može ostati ravnodušan nakon njenog čitanja. Svako ko bude pročitao ovu knjigu naučiće nešto važno o životu, pre svega koliko malo cenimo svoje zdravlje i svoj život koji nam je dat kao trenutak u večnosti, a koliko je mnogo borbe potrebno za taj isti život kada bude ugrožen od strane podmuklih, poznatih ili nepoznatih činilaca koji ga napadaju.
Glavna poruka ove knjige koju nam Ana šalje jeste da se treba boriti iz svih oružja koje imamo u sebi i usavršavati nova, još efikasnija. Treba se boriti za svoj život, za svoju ličnost, za sebe…
Jer „niko ne udara jače od života“, ali u nama ima toliko snage da možemo izdržati sve udarce.
Ana nas je ovom knjigom tome naučila.
Ana nas je naučila da verujemo i da sanjamo. Ko ne ume da sanja ne ume da živi.
„Padam…
Ustajem…
Verujem…
Strepim…
Bežim…
Nestajem…
Sanjam…
Jer samo su još snovi ostali netaknuti…“
(Slutnja i strah)