Ana Ilić, devojka koja ume da leti
Obeležili smo 28. februar, Međunarodni dan obolelih od retkih bolesti. Obeležićemo ga i naredne godine u isto vreme. U međuvremenu, osobe obolele od retkih bolesti, takođe, žive. Ana Ilić je jedna od 450.000 obolelih od retkih bolesti u Srbiji.
Različita, kako imamo običaj da kažemo. Do svoje devete godine bila je različita u odnosu na svoje vršnjake samo po tome što je bila bolji đak od njih. A onda je obolela od retke bolesti koja se zove „Fridrajhova ataksija“ – teske i podmukle bolesti za koju ne postoji lek, a koja niže jednu za drugom nove bolesti.
U ovoj bolesti ostaje netaknuto samo srce i mozak. Ana je ove, netaknute delove, iskoristila na najbolji način. Srce – da bi postala pesnik, um da bi upisala filozofiju koja joj je pomogla da otkrije smisao života.
„Za svakoga od nas smisao života je u nečem drugom, bez obzira u kojoj se situaciji nalazili – u dobroj ili lošoj, u kakvoj se objektivno ja nalazim. To je hipotetiško pitanje. Treba pronaći suštinu, kako bi se saznalo šta je bolje a šta gore za čoveka.
Suština života za mene je pre svega u tome da postojim, da mogu da stvaram, da volim… Ljudi celog života jure sreću. A meni se čini da ona, ustvari, ne postoji. Barem ja nikada nisam srela istinski srećnog čoveka. i mislim da apsolutna sreća ne postoji. Kada ovako govorim, ljudima zvučim depresivno. Ustvari, nije tako. Za mene je ovakvo razmišljanje i poimanje sreće i života oslobađajuće. Ja nemam iluzija“, kaže Ana.
Ana otvara temu sreće na filozofski način. I dobrim delom je u pravu. Kada bi je posmatrala poput mnogih od nas dobila bi možda želju, kako kaže, da se ubije. Njoj, međutim, to na pamet ne pada. Saznanje da je sreća nedostižna, pomaže Ani da živi u trenutku.
„Srećna sam kada sam na mom fakultetu, kada naučim nešto novo i postanem bogatija za nova saznanja, srećna sam kada sam sa mojim dečkom, sa društvom koje volim, kada pročitam dobru knjigu, odgledam dobar film, odem u pozorište… ili jednostavno kod kuće sama slušam muziku. Sve su to trenuci koji, kada ih sakupim na jednom mestu, čine sreću. To je ono moje, to su ti komadići sastavljeni u mozaik koji se zove sreća, koliko god ona mogla da traje,“ objašnjava.
Svako od nas bi na Aninom mestu često bio tužan, razočaran, nervozan.
„Nisam tužna, kaže Ana, ponekad sam nervozna kao sto su mnogi nervozni opterećeni svakodnevnim sitnicama koje im idu na živce, ali suštinski nisam tužna. Zašto bih bila tužna? Imam svoj mir, koji sam napravila u sebi. Imam cilj pred sobom, doduše ne dugoročan, ne pravim dugoročne planove, mlada sam… Hoću da se oslobodim svih okova, misli, hoću da poletim, da moj duh ode daleko, da živim poeziju koju stvaram. Za sada znam da moram da zavrsim fakultet, pa master, a i doktorat. Posle… posle ne znam… da poletim, možda, šta god to značilo,“ kaže uz osmeh.
Iz Aninog pera izlaze pesme devojčice koja iz tame šalje svetle poruke – piše na njenoj zbirci pesama “Pod svetlom istine”. “One zvezdane oči” je njena druga zbirka. Naslov, baš na mestu. Ako neko ima zvezdane oči, onda je to Ana, devojka koja u očima krije milion želja začinjenih setom, oči koje je uzdižu do onog njenog cilja….da poleti. Ana Ilić je devojka koja ne može da hoda, ali zato ume da leti.
S.V.
Niške vesti 06. mart 2017.