Svetlana Polak
„Pod svetlom istine“ – svi smo isti, mali ljudi,
samo su nam srca različita
‘’Ponekad je biti dobro
Sam u svojoj koži,
Iskusiti instikte sopstvenih čula,
Jer ako čuješ samo šta ti drugi kažu,
Ako vidiš samo ono što se nalazi ispred tebe.
Ako osećaš samo ono što su te drugi uverili da je bol,
Bićeš samo običan izdisaj vremena“…
Kao naziv za književnost upotrebljavamo i naziv „pesništvo“ iako svi nemamo isto poimanje ove velike reči jer je shvaćena najčešće u „užem“ smislu. Razlikuje se od svagdašnjeg, može biti vrlo lična, uglavnom je osobena i neobična i u mnogome zavisi od senzibiliteta čitaoca. Ali niko ne može opovrgnuti postojanje velike skupine književnih dela koja se zove „poezija“ i niko ne može Ani Ilić osporiti hrabrost dok se suočava sa životom na svoj način, stihovima a u okolnostima koje su se isprele oko nje, niti joj
zauzeti mesto koje joj rođenjem pripada, neospornim talentom, genijalnošću, izrazima, metaforama, slojevitim strukturama imaginacije i stvarnosti dok govori o tome kako se bori i pobeđuje.
„Izlaz iz neke posebne dimenzije sami stvaramo
Ali on se neretko gubi iz čistog straha dobre navike“…
Ona određuje svoje i tuđe duhovno delanje kao specifičan tas u vaganju stvaralaštva i možda nije ni sama svesna koliko mudro upućuje sa tako malo godina na specifičnost smisla i vrednosti.
U osnovi pesme:
Prva i zadnja (ciklus Crni Sabat)
„Najzad me je bol savladao i
Sad je svejedno da li plačem bez osnove,
I plač nikada nije stao,
Da li ću ikada da pobedim veštačke snove?“
Kao ideja je upravo rođena „ideja“ iz koje ne retko proizilaze nesporazumi jer ona može sadržati u sebi pomisao, misao i glavnu misao. Glavna Anina misao „Da li ću pobediti veštačke snove?“ se krije na samom kraju ove kompozicije kao neosporna i neoboriva
tendencija koja nudi svetu pravo na san. U pesmi „Sama“ Ana nam daje mudrost:
Sama
„Ne pitaj je zašto nije bila srećna,
To strah, boli je“
Iako upakovana u bele stihove za razliku od prethodnice, prikazuje nam nužnu borbu i individualnu pobunu protiv straha kao i otpor prema nepoverenju kojim daje uvod. Sledi verno svoj autentični, individualni izraz. Samo svojim talentom ona dolazi do anafore i
lirskog paralelizma i originalnog načina da nam poruči kako strah sam za sebe ne može učiniti mnogo.
U pesmi:
Sjaj bezbojnih kiša
„Previše bledih minuta da bi ih brojao, istih snova i nadanja,
Ideš ispod dna da ne bi morao niže“…
ponovo smo suočeni sa belim stihovima ali i samosvojnim misliocem koji dekonstruiše, a zatim oblikuje i gradi. Ana i njen talenat su sjajan dvojac i primer kako se čini ustupak neopiranjem (na prvi pogled pomislićemo) skepticizmu i nepoverenju da bi se došlo metodološki do obogaćenja i višeg stupnja misaone interpretacije.
„Takla Makan“ je kako izuzetno zrela pesma tako i energetski vrlo jaka. Očito pronalazi put kroz Anino izražavanje. Ovde kao aktanta nalazimo „sabesednika“ koji može biti bilo šta i bilo ko, a kao direktnu poruku: nepoverenje nepoverenju.
Takla Makan
… „Nepoverenje ljudi koji ne postoje,
I sami poklopljeni nevericom,
Ruga nam se ono bez čega ne možemo,
Nešto peče odozgo, nešto vređa sa visine“…
Njen stvaralački nagon nalazi pravi put kroz lavirint života koji joj je poslužen. Nama je poslužena snažna katarza i to je svojevrsna nagrada istrajnom čitaocu. Dotičemo zajedno sa pesnikinjom usložavanje realnog i fiktivnog sa živopisnim koje se odigrava u njoj
samoj do samog postmodernog nadrealizma, iako je u osnovi građa stvarna, pa je možemo čitati i kao svojevrsnu kompoziciju komentaroma sa osvrtom na autentične zabeleške, događaje, iznenađenja života, nade i želje a svih ovih stavki punih života,
sputanog života koji je spreman da se oslobodi i poleti u svoju misiju.
Bele haljine anđela nosimo s ponosom
„Dok sam skupljala rastavljeno zrnevlje sreće,
Tvoje ruke su ih veličale,
Dok sam udisala prašinu gubitnika,
Tvoj dah ju je usladio,…“
Ponegde nalazimo komplikovanu fabulu, pokatkad smo razoružani suptilnom karakterizacijom ili prosto njenim rešenjem upravo jer svaka Anina polazna tačka nagoni čitaoca i prisiljava ga da u sebi pronađe odgovor i prodiskutuje ali se i upita. Ona nam daje put. Tako prepoznajemo preplitanje etičkog i estetičkog (gnosticizma) pravca koji suprostavljeni otkrivaju Aninu prepisku sa principima morala i pravde dok nas podseća da budemo čovek čoveku. Potresni paradoks izaziva snažan osećaj kroz saznanje da nam
se obraća i doziva nas devojčica sa 10, 11 pa sve do danas kada ima 16 godina kroz najduhovniji i najspontaniji izraz književnosti. Demistifikujući raznolike i šarenolike nejasne pojave, mapirane Aninim stihovima, zapitajmo se: da li one preuzimaju osobine
svih nas onakvih kakvi smo postali u ovom vremenu?
Bez naslova
„Kad se strah i tama ušetaše u kuću sreće,
Ostadoh samo ja, na ivici prozora,
I snovi vrištaše;
Kroz pukotinu u mom pogledu vidi se jad,
Nisam morala da kažem da bi svi to znali“ …
Rečima Viktora Igoa možda se može opistiti ova nesvakidašnja zbirka mlade pesnikinje Ane Ilić, možda može biti rečeno mnogo:
„Drama je potpuno poezija. Oda i epika sadrže je samo u klici.- ona pak, sadrži obe vrste u periodu razvitka i daje im sadržaj“, ali ova pesnikinja zaslužuje pažljive čitaoce i šansu da nas poput provodnika nebesa prizove pameti a njeni čitaoci zaslužuju da budu bolji ljudi:
Plavi zakloni
…“Sunce je tako uočljivo,
Ali nije grejalo.
Dečju naivnost zvali smo prošlošću,
A verovali sebičnim zagrljajima.“ …
Hodanje u istini nikada nije nešto što se tek dogodi“
Taj je put ponekad pun kvrga i guka bez razloga, ali daje nam mogućnost da je sagledamo ogoljenu i shvaćenu tek kada je pogledamo ravno u oči. To je Ana hrabro uradila i, iako kao potpuni stranac pratim i čitam ove virtuozne misli, ipak zaključujem:
Prepliću se i mimohode osećaji, senke, događaji pod okriljem poetskih izraza, a manifestacija lirike ogoljava život u svim njegovim metamorfozama. Moć, let ili gorko klonuće… Ana je na dar dobila književno-poetsku aparaturu kojom vešto rukuje i dokazuje da se niko slučajno ne rađa kao pesnik.
Moje su želje da joj se pesme hiljade, a njena istina ostane sonet i ovom zbirkom postane jedan novi osmeh na Aninom licu. Jedna nova istina “sa ciljem i početkom”.
Niko ne može Ani Ilić osporiti hrabrost dok se suočava sa životom na svoj način, stihovima a u okolnostima koje su se isprele oko nje, niti joj zauzeti mesto koje joj rođenjem pripada, neospornim talentom, genijalnošću, izrazima, metaforama, slojevitim strukturama imaginacije i stvarnosti dok govori o tome kako se bori i pobeđuje.
Draga Ana,
Sazdanu od elemenata neopiranja, ne mogu te opisati drugačije nego citirajući Šekspira:
”Često u nama lek je naš a mi ga pripisujemo nebu!”
Bez rasklapanja i apostrofiranja, poverovah: Ko jednom čudo učini, činiće ga zauvek!
Kada se shvati jednostavnost i bezazlenost ”besa nad sudbinom”, iza tamnih zastora tvoje stihovanje je oreol svetlosti, tamo gde je po neki na izgled belodani čvor, kaska zakasnela rima i kao opsena predstavlja nam smisao sa prividom besmisla i obrnuto.
U ovom trenutku pridružuješ se pesnicima kod kojih se ne dopusta drskost tumačenja već samo blagorodno, plodonosno verovanje u ono o čemu stihuješ, kategorijama koje postaju same sebi suprotnost kao što je i sam život. Kažu, prošlost je istorija, budućnost misterija a tvoja poezija sve to ujedno i svima nama na zadovoljstvo present – poklon. Tonovi pesama pokatkad preosetljivi ali ti si jača od sebe same… imala sam želje da ti se pesme hiljade, sad imam htenje da svake godine sa radošću iščekujemo tvoju novu zbirku, svaku radosnijih impresija i utisaka od predhodne…
sa ljubavlju i verom u Tebe,
tvoja,
Svetlana Pollak