Milan Dobričić
Pesnici ne pišu za sebe nego zbog sebe. I to je ono što sam prepoznao u Aninoj zbirci. Prvo čitanje njenih pesama pruža osećaj da vam je to strašno poznato. Za mene, Ana je pesnikinja nedvosmisleno i pre svega – ličnost! Što se mene tiče, ona je već pobedila.
Mart, 2012.
ONE ZVEZDANE OČI
Oči. Oči zvezda. Zvezdane oči. One zvezdane oči.
Koje?
Oči Morske vile? Oči prokletnice? Oči pesnikinje?
Šta?
Šta govore?
Sada hoću da me čuješ,
Sada ne pričam samo sebi…
Ali, ona samo prenosi. Ona zna:
Nije ona bitna, ne, ona je samo bila svedok belih zraka u postanku. Tankih senki gordih bića. Pa, sasvim je nije bilo pre toga i potpuno je neće biti posle ovoga.
Ona će, dakle, nestati. Jer:
Nisi poseban. Sada pripadaš.
O čemu?
O čemu govore?
O zaljubljivanju,
i strahu, još jednom.
Kako?
Kako govore?
Vodene oči… Bacaju kišu… Nebeski prozor treperi…
Zašto?
Zašto govore?
Tekst je večita improvizacija stvorena iz očaja. Fino kažem ćutanje i mirna sam.
Govore zbog istine.
Iako istina ostaje samo u tišini jednog pisca, koliko god lucidna laž bila među stihovima, između besmislenih pogleda iza kojih je nesigurnost.
Govore zbog ćutanja.
Jednom sam videla ćutnju, bila je intenzivna, jarko crvena, skerletna. Migoljila se nekako, talasala se, kao neka tečnost, verovatno joj je lokva neodređene krvi najsličnija – ne znaš odakle je došla, samo tu svedoči da neko postoji, da svi postoje. Zanimljive je i forme, u stvari, može jedino da treperi i da bude najstvarnija iluzija.
Govore zbog uzaludne potrage.
Samo postojanje, življenje,
Bilo nam je teško.
Gde ljubav nije zla?
Gde humor nije cinizam,
I smeh nije podsmeh?
A ja sam nastavila, ponosno.
Govore zbog poezije, koja je i istina, i laž, i zvuk, i tišina.
Tu sam da vas lažem,
Da nisam sebična,
Da umem zagrliti zvezde,
a da ne vraćam senku,
Da veliki plaču,
Da srećem retke,
Da se menjam,
Da verujem u duhove ideja,
Da su tanki i bledi pogledi,
Da je svaka zora svoja,
Da sam zaboravila,
Da nije uzalud,
Da znam,
Da volim,
Da praštam…
A vi mi verujte.
Govore uprkos besmislu.
Zašto ne priznajem?
DA JA TU NE MOGU NIŠTA!
Govore uprkos nepoznatom.
Ja, kao podvrsta podvrste, ne objašnjavam zvezdane oči, objašnjenje i sama tražim… nadam se da neko može uživati u čistoj poeziji koja kao aura moje duše čini koren svakog mog dela… a plodovi su ponekad truli… otrovni… šuplji. A ja ih volim i ja ih žrtvujem. Ponekad su samo naivni. Ponekad ih ne razumem dok ih ne sanjam… jer „razumeti znači oprostiti“, i onda više ne strahujem od sebe i ne ljutim se zbog snishodljivosti. Stvaranje je kao da mačetom sečem svoje bitisanje, komadiće cedim u svaku pesmu i onda ih sišem kad me stigne crno-beli bezdan ljudske duše.
Govore, jer šta drugo pa mogu?
Prilažem još jedan skup spaljenih reči, najčudniji i najmorbidniji.
Neka mi bude epitaf: Pa, oplemeniću svet.
Jul, 2014.
Milan Dobričić, pesnik