Nešto iznad ponosa

U malom kutku na ivici sveta,
Ona čeka,
I željno čezne za tamnim obrisom
njegovog lika u magli,
Ona čeka,
Sakrivena u jedinoj osvetljenoj sobi
svoga uma.
Ugušeni šapat vremena
koji još uvek govori da je on živ,
Polako se stišava,
Tmurna sećanja od juče,
Polako gube smisao,
Zajednička slika prošlosti,
Polako bledi,
I blagi talasi starosti,
Polako gase i odnose žarku nadu.
Čekala je smelo do poslednjeg zbogom,
Ali nisu mrvice ljupkosti sve
Što je ikad bilo za njega.
Ono što mu je uvek vetrom slala,
Ona svetlost što miluje,
A nikad ne zatreperi,
Onaj topao dah na čelu svake noći,
To je ljubav koja ga je pratila
U koraku, bez povratka, iznad ponosa.

Pesma je napisana sa 14 godina