Slutnja i strah

Padam,
Jer sve zgažene slike posute pepelom boja
Me guraju kroz prazninu tih sivih očiju,
I vlažnim, zabačenim ulicama ne prolaze deca.
Ustajem,
Jer mogu da strgnem plastične lance i okove,
Jer još uvek prepoznajem drhtanje muljevitih ruku.
Verujem,
Jer ne vidim nadmene podvige skrivenih,
I nisu me stigli jecaji uzvišenih standarda.
Strepim,
Jer naivnih koraka tragovi su duboki,
I odsjaj blatnjavih maski je već prašina.
Bežim,
Jer ne mogu da pratim
I drvenim krilima pad ne boli
Jer nema ni slobodnog leta
Ili tankih svetlosti luksuza.
Nestajem,
Jer besciljne putanje iščezaju u magli,
I duboke jame samo se mojom krvlju hrane.
Sanjam,
Jer još su samo snovi ostali netaknuti
Od nespretnih nemara slučajnih silueta.

Pesma je napisana sa 14 godina