Crna hemija

I, on je klečao…

pred praznim mimohodom,

pred udarom suštine,

pred oholim i čistim plastikama…

Slagao je da zaveštava svetost,

ko da mu veruje…

a kako da ne?

“Nisi dostojan, seti se.”

Ma nije bilo teško pomeriti slatko jezero,

Ili poljubiti nevinost,

Biti hladan, ili ne,

Pa nije mnogo ni drhtalo,

A je li bilo stvarno?

u malim i mizernim sobicama.

“Nisi dostojan, pogledaj.”

Razbežaše mu se delovi duše,

U ritama, proveri ispod kamena.

i to je to. Suze u čast padova,

ništa više se ne vraća.

Ništa više ne zaslužuje.

Sada,

pije providnu krv.

“Nisi dostojan.”