Beskrajan osmeh

Prvo sam mogla, ali nisam umela.
Onda nisam umela jer više nisam mogla.
A sad mogu jer umem.

Beskrajan osmeh

Nisam imala ništa,
U vremenu kada su svi imali,
I nisam želela ništa,
U vremenu kada je sve bilo moguće,
I nisam umela ništa,
U vremenu kada je sve bilo lako.
I onda sam shvatila da se svaka
Neodlučnost moga osmeha plaši.
Nenaslućujući jaz između mene i života,
Neprimetno je iščezao.
Svaka praznina u mojim očima
ispunila se sitnicama,
Prazne stranice sam pisala unazad,
Uvenuli cvetovi nekadašnjih precvetalih
osmeha su ponovo bujno cvetali
I ponovo sam volela, lepše, jače,
Kao kad golo zimsko granje
rađa zelenije i mirišljavije listove.
I onda sam imala sve,
Kad niko nije imao ništa,
I onda sam umela sve
Jer mi drugi nisu mogli ništa.

Pesma je napisana sa 11 godina