Bez naslova


Kad se strah i tama ušetaše u kuću sreće,
Ostadoh samo ja, na ivici prozora,
I snovi vrištaše;
Kroz pukotinu u mom pogledu vidi se jad,
Nisam morala da kažem da bi to svi znali,
Tresak bola zaplovi kroz male hodnike sa sobama,
Punim ljudi,
Pružaš mi prst spasa, ali meni treba cela ruka,
Nije to pohlepa niti sebičnost, to je vapaj za pomoć,
Ionako te ne vidim,
Crno platno ti prekriva celo lice,
Ali čujem kako škrguću zubi,
Slobodno idi,
Ja sam pala na dno da bih naučila da ustanem,
Ruke pružam, svetlo ne vidim,
Ali truli miris teškog pogleda mi proždire svest,
I osećam ga na meni, a tako sam blizu,
Znam, izvućiću se ja, umiću se bistrom vodom,
I sprati taj pogled,
Ali kroz sećanje, on će uvek moći da me vrati tu,
Na dno.

Pesma je napisana sa 13 godina