Kroz maglu, suze i obećanja

Sada lebdim sa strane, topim se sa dahom užurbanih ljudi. Posmatram naivnu devojčicu dok sedi, čeka…

Izgled te prostorije joj nije bio bitan, nije ni sada. Osim, možda, broj napuklih i čitavih pločica, tih par sati.

Sanjaće još mnogo puta tu čekaonicu, samo bez ljudi. Isto zamorno svetlo, isti ustajali, lepljivi vazduh, isti vrisak iz dugih hodnika… I uz podsmeh Sunca što se čini toplim.

Neurološko-psihijatrijska klinika. Svi zajedno, “složni”.

Nestrpljiva je. Ne zna šta čeka, koga… Ovo mesto ne obećava sreću. Naprotiv, kao da je istiskuje iz svih ovih mladih života. Cedi je nad čelom samrtnika ili usnulog sa bledim usnama i beživotnim kapcima.

“Da li zaista ovde pripadam?”

Da li su se svi oni to pitali?

Da li se svi mi to pitamo?

Iz ovog ugla, sasvim je svejedno, kao i uvek. Kao i svima.

Ja sam je poznavala baš tog dana. Jedino tog dana. Imala je devet godina. Devet i po, istakla bi. Svetlo-smeđu kosu, plave oči i mio osmeh. Bila je tvrdoglava samouverena, ali nenametljiva. Volela je da bude u društvu. Ironično, donekle. Ali ja sam je poznavala jedino tog dana, dok je bila iskrena.

Pogledi njenih roditelja su bili odsutni. Kao da čekaju smrtnu presudu. Ali ona nije primećivala ni da li su tu. Bili su prisutni samo oni, kasnije je shvatila, slični njoj, etiketa-bolesni. Teška reč. Još uvek u – tabu- zoni.

Prošlo je isuviše dugo da bi iko delio vreme na sate i minute, vremena nije bilo, samo mnoštvo sada i zauvek. I ostala je u tom sada koje traje zauvek.

Tom trenutku kada je čula svoje ime, kada je prozvana da uđe u ordinaciju i prozvana da to svoje ime uvek nosi drugačije.

Po njenom sećanju, kada je ušla, ludačko lupanje je upotpunjavalo jezu belih zidova. Iz svoje male perspektive uspela je da vidi samo sažaljive oči. Čula je neke stručne izraze: “Fridrajhova Ataksija”, “veoma retko genetsko oboljenje”, “poremećaj nervnog sistema”, “skolioza kičmenog stuba”, “bez mentalne disfunkcije”, “kardiomiopatija”, “atrofija mišica”. Neke nepoznate reči: “progresija”, “banjska rehabilitacija”. I neke strašne reči: “nikada”, “invalidska kolica”, “ne gubite nadu”. Blage reči bi ubile brže. Neko se čak usudio da kaže kako je ona dobra devojčica, pametna devojčica, jaka devojčica. Uteha stalnim gostima.

“Živeće, ako im uspe da se vrate, a dok su daleko od svoga i svojih, nema života. I ne treba im. Takvi su svi “prolazni” ”.

I zidovi nisu više bili beli, možda crveni? Od silne krvi, samo čije?

„Kući ce biti po starom,“ verovala je.

„Neće ovoliko lupati u grudima i boleti,“ nadala se.

„Ovi ljudi izgledaju kao tuđinci.“ I svi su od tada bili tuđi i otuđeni.

Možda je prošao život dok se vraćala u svoju provinciju, autobusom, srcem. Možda je Zemlja prestala da se okreće kad se podudariše mučnina, strah i pospanost. Mrak je trepereo u ritmu neke francuske melodije, a napolju su čekale aveti.

Da li je tada prvi put plakala?

–

–

Vraćam se u svoju kožu, onu koja me je uvek isterivala van.