Svetlo istine

• Pišem otkad sam shvatila da je – sada – jedno jedino, da je sve prolazno, sva lepota, sva sreća, sva tuga. Kako ne bih sve to zaboravila, svoja trenutna osećanja ovekovečujem stihovima. U suprotnom, lako je izgubiti se i postati neko drugi, ne ceneći dovoljno svoja osećanja.

• Istina je da mi nikada nije lako kad se prisećam kako je kad sa devet godina i previše entuzijazma moraš da prihvatiš da ćeš se celog života boriti za nešto nedostižno i da je bolje da odbaciš bilo kakve planove, jer će polako, ali sigurno, vremenom, sve izmaći kontroli. I kada u toj dobi, koju nazivaju bezbržnom, pokušavaš da smanjiš jačinu reči – neizlečivo. I boli me uvek kakda se setim svoje naivnosti kao dvanaestogodišnjakinje dok lagano uviđam da sam sve to posmatrala olako, nesmotreno i detinjasto, jer bolest više nije tako spora. Sećam se svoje paranoje u trinaestoj i kako je to bilo pisati pesme u suzama. I svoje crne strepnje, jednostavne i jezive kao što je Emil Sioran rekao: “Strepnja je svest o strahu, drugostepeni strah. Strah koji razmišlja o sebi”.

• Otkad sam naučila da osećam tugu, sreću, strah i ponos, želela sam da ta osećanja ovekovečim, da znam i verujem da su postojala, i da mogu ponovo da ih doživim na meni svojstven način.

• Ova knjiga koja mi toliko znači, ne bi nastala bez svih onih koji su me hrabrili i davali podršku da istrajem. Zato, danas, s mojih šesnaest* godina, s optimizmom i smelošću, pozivam sve one koji možda misle da ne mogu, ne znaju ili ne smeju, da slobodno kroče u svet umetnosti. Jer, kad vole, onda i znaju, i onda i sebi i drugima otvaraju ta velika, teška vrata kroz koja bi mnogi voleli da prođu. Svi zajedno stvaramo i poklanjamo jedan svet koji je zapravo oduvek tu, samo smo zaboravili kako da ga doživimo na pravi način.

• Ovim pesmama govorim kako je to biti izmanipulisan sopstvenom podsvešću i plašiti se svoje nedužnosti. Ali one ne mogu da pruže nadu ili bilo kakve odgovore. One su samo podsetnik svima onima koji su nekad bili zarobljenici sličnih osećanja, i najava pobede, jer ja još nisam završila.

• Kad pokušavam da se prisetim toga, moje misli su nekako… uvek izgledale i ličile na poeziju, tako da kad sam, bukvalno, naučila da pišem počela sam da ih zapisujem, a inspiracija je svuda, u svemu… u pogledu, u ljudima, naročito u situaciji u kojoj sam ja. Ali imam tu privilegiju da osećam više nego drugi, pa makar to bila neka loša osećanja.

• Nije srećan ko puno ima, već kome malo treba.

• Kad budeš znao kako da se osamiš,
  Da ne budeš usamljen, a nađeš svoj mir,
  Znaćeš kako sa ljudima.

• Ne pišem tužne pesme zato što sam tužna, ja tugu smeštam u stihove, a radost delim sa porodicom i dragim ljudima, i prijateljima

• Sada gledam samo ispred sebe,
  Ne zato što mogu da zaboravim,
  Već zato što ne želim da vidim
  Svoje utabane tragove i crne obrise
  Nekog bliskog, nekog ko je bio ja.

• Izlaz iz neke posebne dimenzije stvaramo sami,
  ali on se neretko gubi iz čistog straha dobre navike…

• Posledica smelosti da voliš sebe nije ništa drugo do život.

• Ponekad je dobro biti sam u svojoj koži, iskusiti instikte sopstvenih čula, jer ako čuješ šta ti samo drugi kažu, ako vidiš samo ono što se nalazi ispred tebe, ako osećaš ono za šta su te drugi uverili da je bol, bićeš samo običan izdisaj vremena.

• Mnogima se u životu pojavi problem niotkuda, gde ne postoji i gde nikako ne bi smeo postojati. Ljudi poveruju u njega, jer ljudi su naivni i veruju u sopstvene laži. To je onaj problem koji ti ljudi nazivaju depresijom, problem koji ne postoji a ipak guta sve ono što postoji.

• U snovima si ono što jesi,
  kad maštaš ono što želiš da budeš,
  a u stvarnosti senka hiljada…

• Prvo sam mogla, ali nisam umela.
  Onda nisam umela jer više nisam mogla.
  A sad mogu jer umem.

• Neiskustvo, neprijatelj bez srama,je kao fantom bez košmara i uvek se pojavljuje neočekivan, novi i snažniji, ali kad skineš svoj tajanstveni veo nespremnostion neće biti tu;ostaće samo plašt u znaku novog umeća..

• Podrška ljudi koji znaju da prepoznaju moj sistem vrednovanja i koji poštuju moj rad mi mnogo znači: pre svega što sada znam da nisam sama s mojim mislima, što znam da postoje i oni koji mogu da ih shvate, i što su mi pokazali da nisam čudna… pošto sam ceo život verovala da jesam, a to me je vodilo u začarani krug teških i crnih misli.
  Shvatila sam da ipak nisam ja u pitanju i da je verovatno problem u onima koji me ne shvataju…

• Dok pokušavamo da sebe stavimo iznad svega, kultura, umetnost… sve je u vodu palo.

• Meni je pisanje vrsta terapije, najefikasnija ako se ja pitam.

• Otvori dušu, to ne boli:
  Daću jedino što imam i otvoriti sebe kao knjigu, samo da bih pokazala da ne boli i da, ako ja to mogu, mogu i svi ostali koji se nekad osećaju ugroženo ili odbačeno zbog svoje retke bolesti ili bilo kakve različitosti. Ako mi ne prestanemo da volimo, bićemo voljeni. Ako ne prestanemo da budemo hrabri, bićemo ohrabreni.

• Prošlost su stubovi koji mi pomažu da izdržim.

• Naći osobu sa kojom možeš da zaboraviš konstantnu želju za sebičnošću je bila moja sreća.

• Još uvek čujem jecaje,
  Jer nisam dovoljno
  daleko da pobegnem,
  I nikad dovoljno blizu da ih stišam.

• Kada, meni nedovoljno poznata ljubav,izgubi spoljašnji i prvobitni sjaj, na trenutak, u kome prevlada krhkost i lomljivost, izgubi i smisao…

• Volela bih da šira publika doživi moj iskorak u javnost kao poruku da mi nismo samo ljudi iz bolničkih hodnika, već da imamo svoje živote i da možemo biti korisni članovi društva, da možemo da stvaramo i kreiramo.
  Ukoliko sam bar malo doprinela da svi koji smo na prvi pogled u mraku, budemo „Pod svetlom istine“, onda je cilj postignut.

• Sigurnost koju sam osećala u tim trenucima, a koja se kasnije žestoko poljuljala, može se nazvati dečjom naivnošću. Svaki moj fizički pad značio je i duševni pad, a nije bilo lako ustati. Ali, naivnost je objektivna i upravo su me sopstvene pesme podsetile da ja umem…

• Izlaz iz neke posebne dimenzije stvaramo sami, ali on se neretko gubi iz čistog straha dobre navike…

• Bila sam u mraku, više nisam.

• To je zapisano u mojim pesmama. Ne pamtim ih i ne čitam, samo kad moram, jer me vraćaju u to vreme a ja hoću da se smejem i neću da se sećam kako je bilo onda kada sam morala da pišem da bi mi bilo lakše. To je iza mene i volim što je iza mene.

• Kada čitam, kada završim sa čitanjem neke knjige, meni je to radost. Ili dok slušam muziku, pišem… Ili kad sam u društvu…
  Sreća je kad si živ, kad imaš nadu, cilj.. i nije potrebno mnogo za sreću.
  Želim da stvaram i radim to što volim.

• Samoživo je prigrliti nesreću i savladati spontanost života, jer ostaje samo odmahivanje rukom i “svejedno”, dok se sladunjava isparenja jednostavno ne vraćaju.

• Nešto što mi takođe pruža zadovoljstvo je muzika… danas, možda manje popularna: Heavy Metal!
  To je snažna muzika i to mi uliva energiju!!
  Da svoje pesme podelim sa drugima ohrabrilo me je saznanje da su i ONI to uradili… ko zna muziku, zna na šta mislim.

• To je išlo postepeno, ali je meni došlo iznenada. Kada sam prvi put doživela neki veći pad i veću promenu, tek onda sam shvatila šta se dešava… I zbog toga su mnoge pesme u knjizi tužne, baš zbog toga što je meni to bilo iznenada i preteško za mene.

• Živim normalan život i to mi daje snage. Trudim se da ne razmišljam više i o tim teškim stvarima, sada sam potpuno svesna da se to dešava, ali ne želim da posvećujem vreme tome, da razmišljam, da patim. Život je kratak za takve stvari.

• Nisam završila… uvek ću da se borim, uvek ću da pišem i uvek ću da budem tu!

• Ne pišem tužne pesme zato što sam tužna, ja tugu smeštam u stihove, a radost delim sa porodicom i dragim ljudima.

• Upali ugašenu baklju istine,
  Osvetli mrak oko tebe,
  Osvetli sreću da te vine u visine,
  Neka se ovog puta tuga i suze od straha zalede…

• Dobar dan,
  Zovem se Ana Ilić kao ste čuli, i ja imam Fridrihovu ataksiju. Iako je to ono što ste prvo čuli o meni i što ja prvo kažem, to nije moja jedina osobina i nije najvažnija mada to mnogi često zaboravljaju.
  Diskriminacija i predrasude… da li se zaista oslobađamo tih stvari, da li idemo napred i prevazilazimo tu primitivnu sitnicu u našoj državi? Mi kao država, kao institucija, kao društvo… smo takvi. Zadržaću se na ovu prvu, državu kao instituciju, državu sa vođama, hladnu, bez emocija, pod definicijom. Bez nje takve ne možemo, ali nju takvu preziremo, jer izgleda kao bez prisustva čoveka dok nas posmatra očima zakona. Svi ti zakoni koji ne vide mene, ne vide nas iako stojimo u tolikom broju ispred njih. Želimo, vičemo.. ali ne čuju nas, daleko su, visoko su i ne znaju da smo tu. Zakoni nas ne prepoznaju!
  Otkad sam ja lično započela moju aktivnu borbu sa bolešću, ja imam svoje tajno oružje – pisanje. I zato sam ja uvek bila u prednosti. A kada sam izdala svoju zbirku pesama i otkrila to tajno oružje, ja nisam slabija i ranjivija zbog toga, već naprotiv, kao da je borba stala, sve se stišalo. I ja sam pobednik sada, naravno! Jer meni su sada prodajom moje knjige obezbeđeni lekovi, obezbeđena podrška što je još važnije. Za sada. Ono što hoću da kažem je da, ja kao i svi “zdravi”, imam svoje kvalitete, i da pored manjka fizičke snage, imam određenu duhovnu energiju, koju bih rado da podelim sa drugima, sa svima i svima u korist. I ne samo ja, nego svi oboleli od retkih bolesti naravno, ali zbog nedostatka one fizičke energije i zbog nedostatka razumevanja u svakom pogledu nisu u stanju svi da dele to što imaju… I.. sad se vraćam na državu kao društvo… ukoliko je to društvo spremno i želi da crpe tu energiju i naš način da hrlimo tom istom društvu otvorenog srca, naš život bez bilo kakvog davanja ili bolje rečeno — vraćanja nama, to će se tako i nastaviti… jer mi tu ništa ne možemo, ali… Ali ja sam tu kao dokaz i mi smo tu kao ljudi u senci, tj. — u zaklonu i ako su svi spremni da žive mirno posmatrajući nas i znajući da mi želimo samo ono što svi dobijaju ‘u startu’, onda… onda možda ovaj svet nije stvoren ni za njih dok uskraćuju drugima, tj. — nama. Verovatno ovaj moj glas se neće čuti gde bi trebalo, njih sa vrha ne možemo ponosno da gledamo u oči, već kao da traže da molimo, puzimo, plačemo… ili grešim? Ja znam i svi znate da ne grešim.. da nije bilo prilike da ih na ovom nivou gledamo… te ljude koji žive isto koliko i mi, samo što je naš život u njihovim rukama. I zato sam ja ovde, zbog ovog drugog.. da već promuklo i nateklo ja tražim i apelujem još jednom… ali, ja to neću uraditi direktno pošto možda se ja plašim direktnog “Ne!” ili onog tradicionalnog okretanja glave, ali ja sam tu da svojim bićem i svojim prisustvom tražim čovečnost. Stala sam Pod svetlom istine i videla da nisam sama i sad se nadam da će se taj zrak ljudske dobrote proširiti na sve nas sa retkim bolestima.

Ana Ilić na konferenciji za štampu Nacionalne organizacije za retke bolesti Srbije, 30.05.2012:

Medija centar, Beograd

• Čudno kako je u životu razum bitan samo kad prinudno sebe spasavamo.

• Moje misli su uvek ličile na poeziju. Čim sam naučila da pišem, počela sam da ih zapisujem.

• Sve češće se srećem sa ljudima koji kažu da je ovo dan kao i svaki drugi, odnosno ova noć.
  Da, bilo bi lepo kad bi svake noći slavili i radovali se dolasku novog jutra i kad bi se svakog dana kao što bi i trebalo, okretali za sobom, posmatrali promene u svom životu protekle godine, pravili planove za dalje, postavljali sebi ciljeve… Koliko god ih ostvarivali ili ne, mislim da taj entuzijazam, zbog osećanja kontrole koji imamo jer sagledavamo sebe i svoj život sa svih strana i naredni period kao da nam je čvrsto u rukama, to je ono što nam treba da “napunimo baterije” i da prođemo još jednu godinu u kojoj se ne odbrojava uvek do ponoći…

Srećna Nova godina.
FB 31.12.2013.

• Delovi mog karaktera su zakržljali i duga je noć ubijanja morala, ali neizbežna. Zato istina ostaje samo u tišini jednog pisca, koliko god lucidna laž bila među stihovima, između besmislenih pogleda iza kojih je nesigurnost.

• Da li misliš da su reči precenjene? Da im se mnogo pridaje važnost, a da one umeju da budu prazne?
  • Upravo zato što su često prazne, one su potcenjene. Uzimaju im se čari, oblici, ostaju u svojoj snazi i moći da čekaju da ih neko upotrebi na pravi način.
    To što su zloupotrebljavane, to je samo površnost koja nas, i inače, svuda okružuje i uzima danak u svemu.

• Nikad se nisam pitala “zašto ja?”.  Jednostavno, svakome je dato onoliko koliko može da podnese, ne više.

• Idem dalje, i šta bude biće. I to, biće najbolje što može.

• Osmeh, bilo čime izazvan, smatram izuzetnim, jer mi nismo gospodari osmeha; kad mislimo da jesmo, onda je lažnjak. Ali kad dođe spontano, kad nas to sunce obasja, postajemo bitni jedan momenat, bitni večnosti.

• Kada je bio tvoj najtužniji dan?

– Ne delim baš tako dane, neki dani emotivno iscrpljuju, ali takvi su i najviše poučni i ostaju urezani u sećanje. A sećanja, i mogućnost da osećanja iznova i iznova budimo tim putem, ma kakva ona bila, je najdargoceniji od svih darova života.

• Što se dogodi najlepše je.

• Savetuje me na ćutanje… odbegla reč.

• U pozadini čula, nikad ne plačem. Više ne moram, sad delim slobodu sa prošlošću, koja nije više zaglavljena. Znam koliko je teško voleti, a najteže poverovati u to.

• Zbog toga lakoća postojanja nije uzaludna.

• Plivaj u vremenu, Kao i ja,
  Tonem u prošlosti, Kao i Ti.

• Gledam na sve to samo ovlaš. Pa kao da je važno što sam to nekad bila ja.

• Saglasna sam sa nemani, lično ću zahtevati buru i svojevoljno ću zapečatiti besciljni, beskrajni somotni veo.

• Svima koji su u sličnoj situaciji kao što sam ja želim svojim primerom da pokažem da mogu da izraze sebe na bilo koji način.. ja volim umetnost, neko možda voli nešto drugo.. Mnogi to ne prihvataju, ali ja sam tu da dokažem suprotno i svi ste mi ovde dokazali suprotno.

• Jednom sa videla ćutnju.

• Inspiracija je svuda, u svemu… u pogledu, u ljudima, ali i u situaciji u kojoj sam ja. Imam tu privilegiju da osećam više nego drugi, pa makar to bila i neka loša osećanja.

• Poezija, za razliku od nekih stvari, nije tek tako došla i pojavila se u mom životu. Oduvek sam volela pesme i pesmice, recitovanje, to kako neobične reči u mojoj glavi deluju sasvim prikladno običnim stvarima… Čini mi se da neki očekuju da kažem da sam ljubav prema tome razvila kad sam shvatila “da meni ne ostaje ništa drugo”. I sama ta rečenica mi deluje smešno. Ko me poznaje, zna da je umetnost jedino što me zanima. Da su okolnosti drugačije i dalje bih plovila umetničkim vodama…

• Verovatno nemam vremena za nju. Pokušava da se nametne i dosadna je. Hoće da mi uzme neke stvari ali se ja ne dam. To je famozna „drž’, ne daj“ borba, s tim što sam ja jača.

• Kakve su moje misli? Da li uopšte mogu da se opišu? Nisu konstantne i nisu obojene jednom bojom. Stalno širim svoje vidike i razmišljam o svemu. Obožavam kad naiđem u nekoj knjizi ili filmu na situacije ili osećanja koja su mi nepoznata. Zato sam i upisala filozofiju, zanimljivo mi je i intrigantno da istu stvar posmatram iz više različitih uglova.

• Rečeno mi je još pri postavljanju dijagnoze. Ali nije dovoljno samo znati kako se bolest definiše: neizlečiva, progresivna… Tek u jeku puberteta sam stvarno shvatila da je to nešto što neće da nestane i da će biti i gore, nepredvidljivo… Tada nisam zvanično odlučila da krenem u izmišljenu borbu, srca punog hrabrosti i entuzijazma, spremna da krenem punom parom i glavom kroz zid. Svoju snagu sam gradila postepeno, da bi bila istinska, dobro utemeljena.

• Jer niko ne udara jače od života.

• Kritičari kažu da je ova zbirka, za razliku od prve „Pod svetlom istine“, mračnija, sa mnogo manje sunca i života. Ali, to su samo periodi u životu koji pokazuju moj „raspon“ kao pesnika. Mada, priznajem, ima tu i mnogo potrebe da ukažem na cinizam oko mene, ali i na sazrevanje koje mi pomaže da ga potpuno odbacim. I, nije to samo cinizam koji vidim zbog moje bolesti i situacije, nego i onaj sa kojim se vrlo često susreću moji vršnjaci, gotovo na svakom koraku.

• Ko želi može iz knjige da izvuče određenu poruku, ali nisam je pisala radi toga. Pisala sam je radi sebe: za mene je pisanje lekovito, pruža mi sreću i zadovoljstvo. Za svakog je lekovito da radi ono što voli, ali neki ljudi nikada ne prepoznaju suštinu.

• Pesmom se volimJa, kao podvrsta podvrste, ne objašnjavam zvezdane oči, objašnjenje i sama tražim. Ja samo volim statiste…
  Nekad čitam svoje pesme i pitam se zašto su toliko čudne… zašto sam ja toliko čudna. I da li svi mogu da vide koliko su morbidne. Nadam se da ne, nadam se da neko može uživati u čistoj poeziji koja kao aura moje duše čini koren svakog mog dela… a plodovi su ponekad truli… otrovni… šuplji. A ja ih volim i ja ih žrtvujem. Ponekad su samo naivni. Ponekad ih ne razumem dok ih ne sanjam… jer „razumeti znači oprostiti“, i onda više ne strahujem od sebe i ne ljutim se zbog snishodljivosti. Stvaranje je kao da mačetom sečem svoje bitisanje, komadiće cedim u svaku pesmu i onda ih sišem kad me stigne crno-beli bezdan ljudske duše.

Prilažem još jedan skup spaljenih reči, najčudniji i najmorbidniji.

Reč autora,
One zvezdane oči, 2014.

• Kažu da sam jaka.
  Nisam jaka. Moja snaga je u tome da svoje slabosti pokazujem javno.

• Ono što ja znam, što samo ja znam, to je sve i to je ništa. Znanje je prolazno i često neprimetno, a šta mene čini u mojoj spodobi su samo osećanja, a umetnik je osoba puna impresija. Tako navale na mene, ta osećanja, da se ja od njih ponekad krijem, uvijam se izolatorom da to opet ne bi bio neki udar bola ili običan strujni udar jer je najzad puklo nešto u mom mozgu. Stidim se pomalo i tog mog skloništa…
  Ali ono jedno i jedino, ne zaključeno dedukcijom ili pak, indukcijom mog života, nego jeste pa jeste bez obzira na neke proste činjenice je da volim svaki trenutak u kome osećam da živim, a živim u svakom trenutku u kome osećam.

• Vremenom, „to“ je prestalo da bude moj svet a poezija, umetnost, filozofija.. to sam ja i sve je postalo onako kako sam htela da bude.

• Nije ništa što ja radim izuzetno, ali sve što radim ja volim da radim i to čini moj život izuzetnim.

• Nema bezvrednije suze od one samosažaljive.

• Ono što mene pokreće sam ja !!

• Čovek treba da spasi sebe, jednostavno on je dužan i ljudima oko sebe da spasi sebe da ga ne bi drugi spasavali.

• Nekad pomislim da je to ne kazna, ali da to moram da izvršavam. Suština je da kad izađe iz mene, to je blagoslov

• Veliki atelje gde je umesto poda platno i svaki korak ostavlja posebnu boju. U pozadini se čuje “Naima” Džona Koltrejna. Uvek je svanuće kad odem tamo i uvek je sveže jer zidova nema, samo stubovi koji drže plafon. Ljudi se ne čuju, ali znam da su tu negde jer vidim panoramu grada…
  Možda bih to trebala da dočaram uživo, pokretima i pravim zvukovima, ali… otprilike, tako izgleda moj unutrašnji svet.

• Mogu da budem bilo ko. Shvati na bilo koji način, sve prihvatam. Ali sve moje skupljene misli se rasprše kad ih vetar odgurne, odnese i polomi na jednu stenu, samo jednu, najoštriju. Da li je sreća što je dobro znam i izbegavam dok mirno plovim, ili je nesreća što joj dajem ime porok, jer jedino tako je i izbegnem? Onda sam i ja porok, jer ja sam bilo ko.

• Znanje sam uvek držala za sebe, a osećanja pretočila u pesme. Nekako su ljudi uspeli to da shvate, ophodeći se prema meni kao prema znalcu. Osećanja ih ne diraju često, iako su sasvim ogoljena. Možda, jer se plaše, a možda jer ne primećuju. Ali evo, ima i onih koje osećanja dirnu, a da uvek ostane lep trag. Zato, hvala svima koji su učestvovali u izgradnji jednog ovakvog dodira.

• Prvu knjigu sam izdala u šesnaestoj. To je bio tek prvi korak na putu da pronađem sebe i ostavim sve „staro“ za sobom.

• Pre nego svako nađe svoj put, treba da se nauči univerzalnoj vrlini strpljivosti koja podrazumeva i hrabrost, razumnost, i sama po sebi još znači i ljubav.

• Da bi usplanula iskra kulture u čoveku, dešavanja koja otvaraju vrata, njih ima tu i tamo dovoljno i u malim mestima, barem je za mene bilo. Što se tiče kulture u samim ljudima, tj. koliko oni dopuštaju toj iskri da plane, tu je dosta slabije stanje, koje jedino pojedinac kod sebe može da popravi. Pravo prosvećenje dolazi samo iznutra, takoreći duhovnom pripremom. Jednom kad duh sazri on dovoljno traži da i nađe.

• Nestvarno je… Ovaj osećaj podrške i poštovanja. Da li je kliše ako kažem da mi to daje snage? Stvarno više nije teško prepustiti se osmesima i sreći ali je teško zahvaliti se ljudima koji su to omogućili jer je to nemoguće smestiti u reči. Zato samo mogu da podelim te osmehe i sreću sa svima.

• Vrlo mlada si saznala da boluješ od Fridrajhove ataksije, neizlečive bolesti, zbog koje se krećeš pomoću kolica. Kako si reagovala kada si saznala da te čeka borba sa ovom opakom bolešću?
  – Ne sećam se tačno, verovatno sam neko vreme to istiskala van svesti, tako da sam se ponašala sigurno ignorantno. Ne sećam se, zaista, ali znam da kada je došao trenutak da moram da se suočima s tim potpuno svesno, nisam bežala od toga. Bilo je teško, ali sada sam u miru sa sobom. Taj trenutak je i bio neizbežan, kad si kao ja, kada društveno i na svim poljima pokušavaš da funkcionišeš. Jednostavno ćeš da shvatiš da kada sam sebe ne prihvatiš kakav jesi, niko neće, a ne možeš ni sebe da prihvatiš, ako bežiš od sebe. To je i suludo.

• Vedrog si duha i gotovo uvek nasmejana. Šta je ono što ti daje snagu da nastaviš da se boriš?
  – Ne znam da li mi treba nešto specifičnije od svesti života, sebe, svih intelektualnih mogućnosti koje dostiže čovek i koje premašuju fizičke.

• U životu se sve uči sa godinama. Važno je da radimo ono što volimo i što nas ispunjava dodatnom energijom. Porodica jeste prvi oslonac, podrška drugih ljudi je svima neophodna ali je važno da prvenstveno prihvatimo i podržimo sami sebe. Tu, unutrašnju snagu pronalazimo u najrazličitijim delovima svoje duše.

• Dok stvaram otkrivam sebe i to je dragoceno iskustvo. Ja zapravo živim umetnost.

• Imala sam devet godina kada sam saznala da imam opasnog neprijatelja protiv kojeg moram da se borim svom snagom.
  A, mnogo moje snage je baš u poeziji i svima onima koji je čitaju.

• Kroz život nas vodi jedna od tri stvari:
  – otkrivanje istine, ambicija ili želja za zadovoljstvom, a mešanjem svih triju dobija se ultimativni čovek.

• Znanje je nepromenljivo. Spoznaja stvarnosti se ne zaboravlja, shvatanje ne može da se zanemari.

• Putevi su nam čisti da vidimo najbolje kod nekog jedino u stanju zaljubljenosti, tj. zaljubljenost nije zaslepljenost nego osvetljenost.

• Svaki oblik je prostorno ograničen, a svaka misao, vremenski. Tvorevine misli mogu, ali misao menja sama sebe vremenom i ne može da traje.

• Nije zadovoljstvo u odsustvu bola i nije bol kad nema zadovoljstva. Između dve suprotnosti, u sredini, je mir.

• Uveče kad se uspava svaki deo naše ličnosti, koje maštu sputavaju svojim granicama, misli su jedino slobodne i dolaze do najčistijih istina.