26. Novembar. 2020.

Ana Ilić: Poezija nije samo za knjige (intervju)

Ana Ilić je diplomirana filozofkinja, video i grafička dizajnerka i pesnikinja iz Vladičinog Hana. Autorka je tri zbirke pesama koje su rasprodate u više tiraža. Ana piše od detinjstva, a prvu zbirku, Pod svetlom istine, objavila je sa šesnaest godina (2011). Zastupljena je u više antologija, a pesme su joj prevođene na engleski i poljski jezik. Nagrađivana je na književnim konkursima i dobitnica je priznanja za unapređenje kulturnog stvaralaštva. Književni klub u Vladičinom Hanu nosi njeno ime. Ana živi sa Fridrajhovom ataksijom, a Nacionalna organizacija za retke bolesti Srbije dodelila joj je prvu godišnju nagradu za doprinos širenju svesti o retkim bolestima.

 Reci nam 5 najvažnijih stvari o sebi.
– Retko kad sam ozbiljna. U svaku situaciju mogu da ubacim repliku iz nekog domaćeg filma ili serije. Umetnost, estetika i humor su mi jako važni. Najviše cenim iskrenost, a najteže podnosim snobizam. Ne plašim se da budem autentična.

Kad bi iz nekog razloga morala da promeniš ime, koje ime bi odabrala?
– Verovatno Stela. Znači zvezda, a ja sam uvek volela astronomiju.

Sa kojim fiktivnim likom osećaš da si u srodstvu?
– Fibi Bufe iz Prijatelja, često su me i poredili s njom, to kako priča o traumatičnim iskustvima, njena luckastost i samouverenost, toliko je srodno.

Kad bi se o tvom životu snimala TV serija, kom žanru bi pripadala i kako bi se zvala? Kako bi se zvala epizoda koju trenutno živiš?
– Ja bih je sigurno režirala kao komediju, jer to uvek zavisi iz kog ugla posmatraš stvari, a ja bih svoj život tako najbolje predstavila. Zvala bi se Metafizika mojih kolica, a ova epizoda Stižemo se, jer kao da se trkam sa nekim drugačijim oblicima moje ličnosti, i međusobno se stižemo.

Da ne moraš da spavaš, čemu bi posvetila to dodatno vreme?
– Ničemu produktivnom, ako to mislite. Gledanju filmova i čitanju, verovatno.

Šta je tvoja najveća sumnja?
– Pa najviše sumnjam u sebe, naravno.

U koju zabludu si najduže verovala?
– Da dobiješ koliko daš.

Kad bi sadašnja ili buduća Ana mogla da pošalje poruku sebi iz prošlosti, u koji trenutak bi ta poruka otišla i šta bi u njoj pisalo?
– Ništa, uvek je bolje kad neko nešto sam shvati i nauči, nego kad mu neko drugi kaže, makar taj neko drugi bio ista osoba iz budućnosti.

Kad bi ponovo mogla da proživiš nešto iz svoje lične istorije, koji bi to bio događaj ili trenutak?
– Tačno se sećam tog trenutka, ali taj dan nije poseban ni po čemu, jednostavno, kad sam izašla ranije nego u dogovoreno vreme sa drugaricom i sama šetala gradom. Tad sam najintenzivnije osećala da je sve moguće, prosto je takav trenutak bio.

Čemu pesnici u oskudno vreme? U bilo koje vreme?
– Umetnost jedina prikazuje mogućnost slobode u neslobodnom vremenu. Bio odgovor prost i previše očigledan, ili, suprotno, nedovoljno jasan, to je najčvršći odgovor koji staje na stranu umetnosti. I to zapravo ne zavisi od toga kako ljudi vide umetnost: neki je vide kao uživanje koje menja svakodnevlje, neki kao subjektivni odraz objektivne stvarnosti, neki kao sredstvo ideološke borbe, neki kao vaspitno sredstvo, nekima je medij progovaranja apsoluta… Šilerova filozofija je, na primer, cela bazirana na umetnosti i time najbolje vidimo da je proučavanje umetnosti najbolji način rešavanja globalne slobode i opstanka. To je odgovor koji se tiče i estetičara (onog koji proučava umetnost), ali i estete (onog koji uživa u umetnosti) i samog stvaraoca umetnosti, kako god umetnost bila shvaćena.

Kako si počela da pišeš i čime je izazvana ta potreba?
– Samo sam htela da izrazim osećanja za koja je delovalo da ne mogu drugačije da ih razumem, da ih odvojim od mene. Sad je drugačije, sad sva moja osećanja nađu formu poezije, jer tako bivaju stvarnija, jača.

Sećaš li se prve pesme koju si napisala? O čemu je, kako je nastala i da li si je sačuvala?
– Moje pisanje zapravo nije počelo potrebom, desilo se još u prvom ili drugom razredu, učiteljica je pričala nešto lepo o pesnicima, pa sam htela i ja da budem pesnik, pa sam došla kući sa namerom da napišem pesmu, što je baš simpatično, sad kad se setim. I nisam znala šta može da me inspiriše – kako je učiteljica pričala – pa sam iznela stolicu na terasu da gledam u zvezde. Tako da se ne sećam tačno, ali je sigurno bila detinjasta i o zvezdama.

Šta se za tebe promenilo od trenutka kad si objavila prvu zbirku Pod svetlom istine?
– Sve se promenilo, i spolja, ali najjača je bila unutrašnja promena u pogledu sigurnosti u ono što pričam, da mogu ja da odlučim kako ću da živim.

Koji pesnički uticaji ili uticaji drugih umetnosti su važni za tvoje stvaralaštvo?
– Od pesničkih bih izdvojila Branka Miljkovića i Oskara Daviča, ali mislim da je najveći uticaj na moj umetnički pristup imao Dejvid Bouvi. To kako je on menjao persone i bio potpuno svoj, umnogome me je podstaklo da shvatim kako sam ja – ja u svakom trenutku, bez obzira na okolnosti, i da je tako moja poezija uvek moja, šta god bilo. Na taj način nije bilo ograničenja u pisanju.

Da možeš da provedeš sat vremena u razgovoru sa nekim pesnikom (živim ili mrtvim) ko bi to bio? Šta bi ga pitala?
– Verovatno bih s Đurom Jakšićem išla do Tri šešira u Skadarliji i pitala bih ga šta će da popije.

 Studirala si filozofiju. Da li i na koji način to doprinosi tvojoj poeziji?
– Uticalo je mnogo na moj karakter i razvoj moje ličnosti, širenje vidika, pa time i širenje tema za pisanje, više osećanja povodom više stvari. Jednostavno, ja ne bi bila ja bez filozofije, i moja poezija ne bi bila ono što je danas.

Postoje li knjige kojima se iznova vraćaš?
– Evgenije Onjegin, recimo. Ne znam zašto.

Kako se kod tebe odvija proces pisanja? Početna tačka je suočavanje sa belinom stranice, krajnje ishodište je pesma – šta je između?
– U mom procesu, belina stranice nikad nije početak, jer ne počinjem ako nemam već osmišljen stih koji produbljuje tu emociju i odvrće slavinu. Tako prvi stih utiče na čitaoca, tako isto i na mene. Ostalo je misterija i za mene, koliko ide razmišljanja, koliko ne-razmišljanja. Nema recepta.

Veruješ li u kreativnu blokadu?
– Ja sam u tom stanju otkad znam za sebe, ređe je kad ne osećam tu blokadu, pa stvorim nešto.

Pokazuješ li ikome tekst u nastajanju? Ko prvo pročita ono što napišeš?
– Moja majka, čak i kad znam da neće da joj se sviđa, jer da umem drugačije da kažem to što pišem, verovatno bih njoj rekla.

Po čemu izuzetnu (antologijsku) pesmu razlikuješ od prosečne?
– Dotakne neku emociju koju prosečna ni ne pretpostavlja. Time ne mislim na isključivo duboke emocije, nego na one koje ne stanu u obične forme reči.

 Koliko dugo je nastajala tvoja najnovija zbirka Utrnule reči? Kako si došla do njenog naslova i šta je tematsko-idejna nit koja sabrane pesme uvezuje u celinu?
– Kako i razni mišići trnu, tako su i reči žive i mogu da utrnu kad su pod pritiskom duže vreme. Na ovo lako može da se gleda kao na moje reči koje su dugo pod pritiskom (jer zbirka nije objavljivana dugo, a završena je odavno), ali to nije to, te reči nisu moje reči koje sede dugo, to su samo reči koje sede dugo i niko ih ne izgovara. One su pod pritiskom, jer su na njima izgrađene čitave sfere osećanja nosioci svake ličnosti na ovom svetu. Zašto ih ne izgovaraju? Postoje razni razlozi, ali uglavnom ih se stide ili ih smatraju bezvrednim. To je, na primer, bol, kojeg svi kriju, kao da treba da živimo misleći da su svi oko nas radosni, ili očaj, koji se smatra nekakvom antivrednošću, nešto za ismejavanje. Dok, primetila sam u svojim interakcijama, što više neko poriče svoju mizernost, to se mizernije oseća, što više neko poriče svoju nesreću, to je nesrećniji. Sve to vodi u zbunjenost, u negiranje samog sebe, u Ništa. Postojanje je tragično, i ta reč tragično ne treba da odumre i utrne, jer onda postojanje bez tog opisa biva isprazno.
Često mi poeziju nazivaju crnom, ali sve dok ovo što sam rekla, i ono što pišem, zovu crnim, istina odumire, poezija odumire, osećanja odumiru.
Tih stvari se najviše dotičem, gadnih i ružnih. Neke reči mrcvarim, da kažem tako, koristim ih često, krv, đavo i slično. Takođe, zbirka želi da se očisti od tradicionalne lepote poezije, zalazi i u neprijatnost. Ideja je da poezija ima potpuno svoju vrednost, a ne da pribegava tuđim, kao što je lepo ili korisno ili pametno. Lep je zalazak sunca, korisni su viljuška i kašike, pametne su enciklopedije, ali samo je poezija poezija.

Šta je najveća smetnja tvom pisanju?
– To što nikad nekako nemam dovoljno vremena.

U kojoj meri aktuelna situacija epidemije, karantina, izolacije, i krizni periodi uopšte, pogoduju tvom pisanju?
– Uopšte, jer mnogo crpi energiju čitava ova panika u vazduhu. Ja sam svašta prošla, ali sama, a sada moraš da apsorbuješ svačije mišljenje i stav. Stvaram u haosu, ali u ovome se ne mogu snaći. Kad prođe, očekujem da će biti stvaralački jako plodno.

Koliko ti je važan direktan kontakt sa čitaocima i šta dobijaš iz te interakcije?
– To je uzajamna inspiracija.

Da li preferiraš književne večeri i javna čitanja ili deljenje poezije na društvenim mrežama?
– Na društvenim mrežama, jer kad ti se javi neko povodom pesme, kontakt je jedan na jedan, veoma intimno i blisko, chat je kao neka vaša posebna sobica. Nisam neki tip osobe koja voli aplauze i javne pohvale, prava bliskost kroz poeziju mi je mnogo bitnija.

Kad pomisliš na sebe u 2030. godini, šta te najviše raduje?
– Ne mogu da budem sigurna šta uopšte mogu da očekujem i kako zamišljam sebe. Čak i da ne bude bolje nego što je sad (na čemu radim stalno), opet ima dosta radosti.

Posvećena stvaranju umetnosti i širenju kulture, Ana je pokrenula akciju #PoezijaNijeSamoZaKnjige. Sa idejom da umetnost smesti u svakodnevicu, Ana dizajnira majice kombinujući likovne elemente i stihove. Njena treća knjiga, Utrnule reči, dobija se kao poklon uz kupljenu majicu sa Aninim stihovima. Posetite shop.

 Pratite Anu i njen rad na FB stranici Pod svetlom istine – Ana Ilić.

26. novembar 2020.
Marijana Čanak
Portal o invalidnosti