Da li je sreća najveća vrednost života?
Dugi i vreli letnji dani su najbolji za čitanje dvotonskih zbornika sa bioetičkim temama primenjene etike. (Ovo je samo poluironično 😀 ). Tako sam, čitajući, naišla na tekst koji brani pravo na život osoba sa hendikepom tako što taj tekst piše osoba sa jednim teškim hendikepom tvrdeći da je srećna. Završila je fakultet, ima muža osam godina i putuje svetom. Blago njoj, verovatno je srećna, to je baš lepo, ali ne i bitno. Da li je ona srećna ili ne, potpuno je njena stvar i ne vidim kako njena sreća doprinosi argumentaciji da je njen život vredan. To samo pomaže onim tvrdnjama da je glavno merilo vrednosti života činjenica da li je neko srećan ili ne. Odnosno, to bi značilo da je nesrećan čovek manje vredan od srećnog, njegov život je manje vredan! Zar nema nečeg duboko uznemirujućeg u vezi toga?
Kao da život ne vredi ako nisi srećan. Kao da je to jedino što čini život vrednim. Zar čovek, kad mu se cepa srce i biva povređen i žalostan zbog nečega, treba da se oseća bezvrednim, kao da ne zaslužuje da živi? Pa naravno da ne. Sreća je lična i temporalna stvar, dođe i ode. To ne zači da kad ode, naš život gubi vrednost. Baš zato što je i lična, ne može da se sili, ne može niko sa strane da je očekuje i procenjuje pojedinca na osnovu nje.
I sva ostala stanja na koja smo navikli da gledamo sa visine jer nisu “srećna” – očaj, mizernost, patetičnost, paranoja – jesu samo stanja, ne niska stanja. Sreća po vrednosti i visini stoji rame uz rame sa svima njima.
Tako da, ja predlažem da merilo vrednosti života bude želja za životom. Neko može da pomisli da je to samo drugačije formulisan naziv za sreću, ali naravno da nije jer ne znači svima život isto što i sreća. Odnosno, želja za životom zavisi od definicije života koja može da nema veze sa srećom. Želja za životom je, takođe, lična stvar, i ne možemo da znamo sa strane da li je neko ima ili nema, ali svako je uvek u potrazi za njom.
Ako je autorka teksta koji me je pokrenuo na ovo razmišljanje, razvila i ima želju za životom i smatra da je život sreća, pa prema tome ima želju za srećom, onda to što je srećna dokazuje vrednost njenog života (i sa hendikepom) kao nekog ko stvarno živi. Ali ako joj je sreća bila nametnuta kao cilj života, ako misli da mora da bude srećna da bi opravdala uopšte svoje postojanje, i ona se trudi da ga ispuni, onda ona nema sopstvenu definiciju života i nije razvila pravu želju za životom.
U stvari, čini mi se da je to što pokušavamo da opravdamo svoje postojanje na Zemlji razlog zašto pokušavamo da to opravdanje utvrdimo objektivno, a ne individualno.
I da, kad kažem “mi”, mislim na sve ljude, a ne samo na osobe sa hendikepom. Ovo napominjem jer stalno osećam onaj neki stav koji zauzimaju mnogi “ti pripadaš drugom krugu osoba, vi se bavite problemima u okviru vaše grupe, a važnim stvarima stvarnog sveta baviće se ostali.” To nije način na koji te tretiraju drugi kad imaš hendikep, to je samo stav koji osetiš, neka barijera u pristupu koju ne možeš da probiješ da bi te neko uzeo potpuno u obzir kao osobu koja razmišlja kao osoba, a ne kao osoba druge vrste.
Da nastavim, znam da je teško pronaći vrednost života, a još je teže znati da ne postoji predodređena vrednost, nego da si sam u tome i sam moraš da “izmisliš” vrednost svoga života, ali zato što je teško ne znači da treba da se izbegne. Lakše bi bilo prihvatiti sa strane neku vrednost, onu koju vidimo na filmovima i serijama, da je sreća na kraju ta koja daje vrednost i filmu i životu, svi oko nas bi hteli da budemo srećni, pa iz toga zaključimo da je sreća onda ta zbog koje je vredno naše postojanje. Sve to je “lakše” samo trenutno, i “lakše” pusti korene koji kasnije sisaju mnoge slatke sokove iz života do kojih se “teže” dolazi. Zato lako ne biva lako, postojanje je teško, postati ličnost je teško, ne postoji prečica. Postoji neizbežna Mučnina i teskoba stalnog ponovnog rađanja i promene, i postoji vrednost svega toga, vrednost života.
Bravo Ana!!!