Pesmom se volim

Ja, kao podvrsta podvrste, ne objašnjavam zvezdane oči, objašnjenje i sama tražim. Ja samo volim statiste…
Nekad čitam svoje pesme i pitam se zašto su toliko čudne… zašto sam ja toliko čudna. I da li svi mogu da vide koliko su morbidne. Nadam se da neko može uživati u čistoj poeziji koja kao aura moje duše čini koren svakog mog dela… a plodovi su ponekad truli… otrovni… šuplji. A ja ih volim i ja ih žrtvujem. Ponekad su samo naivni. Ponekad ih ne razumem dok ih ne sanjam… jer „razumeti znači oprostiti“, i onda više ne strahujem od sebe i ne ljutim se zbog snishodljivosti. Stvaranje je kao da mačetom sečem svoje bitisanje, komadiće cedim u svaku pesmu i onda ih sišem kad me stigne crno-beli bezdan ljudske duše.

Prilažem još jedan skup spaljenih reči, najčudniji i najmorbidniji.

Reč autora,
One zvezdane oči, 2014.

Onima koji su umeli da shvate moj osmeh…. 
Ana Ilić