Plavi zakloni

Progonjena zvižducima snežnih koraka,
Živeću u belom.
Želeću samo svog osmeha svetlost.
Videla sam lavinom zatrpane žudnje,
Ali moći ću da nastavim.
Moći ći da izbledim sliku ignorisanih patnji.
Videla sam oštrih reči rane
I krvavih suza žrtve,
Moći ću da ih zaboravim.
Moći ću da okrenem glavu i čujem samo potop.
Dodirnula sam dokaze zgrušenih ostataka srama,
Ne stide se, ne jure zvezde,
Moći ći da im poverujem,
Moći ću da im ne zameram.
Saslušala sam ih,
Dopustila da lebdim iznad stvarnosti,
I onda sam ih zavolela,
Njih, život, ljude oko sebe.
Želela sam samo da su u pravu,
I da je tihi mrak samo deo svakodnevnice.
Sneg je tako primamljiv,
Ali bilo je hladno,
Sunce je tako uočljivo,
Ali nije grejalo.
Dečiju naivnost zvali smo prošlošću,
A verovali sebičnim zagrljajima.
Uvek samo u magli tuđih misli,
Živeću u belom,
Želeću samo svoga osmeha svetlost.

Plavi zakloni su napisani 2010. sa nepunih 15 godina.